Odrast kao novi teorijski koncept rodio se na marginama ekološke, socijalne i ekonomske krize poslednjih decenija, a svoje ideje crpi iz različitih levih, ekoloških i progresivnih politika. Preispitivanje i odbacivanje ideje eksponencijalnog rasta zasnovanog na akumulaciji profita i promišljanje društvenih i ekonomskih alternativa jeste u srži samog degrowth pokreta.
Participacija zaposlenih u upravljanju preduzećima prisutna je u većini država Zapadne Evrope i svuda gde se primenjuje daje odlične rezultate. Samoupravljanje koje je primenjivano u Jugoslaviji u doba socijalizma je, takođe, bilo ekonomski veoma uspešno i dovelo je do brzog ekonomskog rasta i ogromnog poboljšanja položaja radnika.
Iako su društvena praksa i naučni radovi pokazali da je privatizacija društvenog kapitala u Srbiji dovela do urušavanja osnova društvene reprodukcije, ona je i dalje glavni instrument državne ekonomske politike. Veliki broj privatizovanih društvenih preduzeća je prestao da postoji kao ekonomski subjekat i iza njih su ostali samo urušeni privredni objekti.
U serijama neuspelih privatizacija nekadašnjih preduzeća, širom gradova i naselja u Srbiji ostale su napuštene građevine, koje mogu da se dogradnjom i preuređenjem upotrebe u korisne društvene svrhe i preko potrebna zajednička dobra. Međutim, zbog nedostatka strategije investicionog braunfildaona su postala ekološko, estetsko i ekonomskoopterećenje urbanog područja,pri tom čineći ulog u presecanju političkih i korporativnih interesa
Izgradnja derivacionih mini-hidroelektrana u čitavoj Srbiji uzdrmala je javnost, tek kada su glas podigli ljudi koji žive neposredno pored reka [...]
Usled dotrajalosti i sistematskog zanemarivanja, vodovodni sistemi u Srbiji nalaze se u kritičnom stanju: suočavaju se sa velikim gubicima na mreži, neispravnom vodom i lošim poslovanjem. Javno-privatna partnerstva i privatizacija predstavljeni su kao jedina alternativa postojećem stanju. Svetski trend rekomunalizacije vodovodnih sistema i vraćanja pod vlasništvo i upravljanje građana, pokazuje da privatizacija nije rešenje i da je moguće zajedničko upravljanje prirodnim i društvenim dobrima. Tekst je prvobitno objavljen u broju 34 časopisa "Le Monde Diplomatique"
Potrudili smo se da objasnimo šta za nas znače urbana zajednička dobra i u tom kontekstu, fokusirani na pitanje stanovanja, ponudimo pregled ilustrativnih praksi, kao i teorijskih i normativnih okvira zajedničkog stvaranja i upravljanja prostorom. Kako smatramo da je krov nad glavom jedno od osnovnih ljudskih prava, izbor teme smo usmerili na oblast zadružnog (kooperativnog) stanovanja.
Publikacija "Zajednička dobra i granice kapitalizma" predstavlja niz uvodnih studija koje povezuje jedno jednostavno pitanje: kakva je uloga zajedničkih dobara u prošlim društvima i na koji način ona mogu pomoći izgradnji budućih. S tim na umu, ova publikacija proučava pojam zajedničkih dobara kroz kritiku kapitalizma kao sistema robne proizvodnje i rasprave o njegovim mogućim alternativama.
Ma koliko savremeni grad delovao fragmentirano, nekoherentno i haotično, njegove različite forme prostorno-vremenskog organizovanja kompatiblne su jedna sa drugom, a u skladu sa dominantnim odnosima moći i oblicima proizvodnje.
Internet predstavlja domen u kome nesklad između robne proizvodnje sa jedne i društvene reprodukcije sa druge strane, možda i najsnažnije dolazi do izražaja.
Sam pojam etike u bankarstvu podrazumeva integrisanje ekološke, etičke i socijalne analize u investiciono odlučivanje, zajedno sa čisto finansijskom evaluacijom instrumenata (akcija i obveznica).
Na različitim meridijanima, u različitim ekonomsko-političkim kontekstima i različitim istorijskim trenucima, alternativna ekonomija se javljala kao odgovor na posledice invazivne ekonomije rasta. Danas postoji čitav dijapazon organizacionih ideja i modela koji predstavljaju dopunu, korektiv ili alternativu tržištu i kapitalizmu.
Prva zajednička dobra oko kojih su se društva organizovala kroz istoriju bila su prirodna dobra. I danas, najčešći primeri za analizu zajedničkih dobara su prirodna dobra, poput vodotoka, pašnjaka, šuma i zemljišta.
Ono što sam Hajek, koji se smatra pretečom neoliberalizma, ovde priznaje, jeste suštinska protivrečnost kapitalizma: od Marksa pa do savremenih teoretičara kapitalizma, ne-kapitalistički uslovi samog kapitalizma uvek su predstavljali izvesni paradoks. Jer, naime, ukoliko se univerzalizuje, kapitalizam ukida vlastite uslove.
Naturalizacija robne proizvodnje u velikoj meri doprinosi održanju kapitalizma jer se njome debata o proizvodnji koja bi primarno bila usmerena na zadovoljenje ljudskih potreba zatvara pre nego što je uopšte počela. Zbog toga je dovođenje u pitanje robne proizvodnje neizbežan deo preispitivanja temelja kapitalizma. Da bi se pokazala mogućnost ljudske i društvene reprodukcije neposredovane oplodnjom kapitala, prvo je potrebno denaturalizovati dominantan način na koji se danas zadovoljavaju potrebe.
