Iskustvo i perspektive radničkog samoupravljanja – ka participativnoj demokratiji u Srbiji | Velizar Mirčov

2019-04-07T11:46:22+01:00 7. 4. 2019.|Tags: , |
ZORAN SVILAR “Saupravljanje bez pozadine”

Participacija zaposlenih u upravljanju preduzećima prisutna je u većini država Zapadne Evrope i svuda gde se primenjuje daje odlične rezultate. Samoupravljanje koje je primenjivano u Jugoslaviji u doba socijalizma je, takođe, bilo ekonomski veoma uspešno i dovelo je do brzog ekonomskog rasta i ogromnog poboljšanja položaja radnika. U Srbiji se već dve decenije sprovodi neoliberalna ekonomska politika koja uništava i privredu i prava radnika.

Participativna ili, kako se ponekad zove, industrijska demokratija označava ideju i viziju društva u kome svi koji učestvuju u radnom procesu, takođe, učestvuju i u donošenju najvažnijih odluka i u deljenju ekonomskih uspeha u preduzećima u kojima rade. U vreme pojave socijalističkih ideja u XIX veku, najveći fokus bio je na davanju ovih prava manuelnim radnicima i radnicama zaposlenim u fabrikama u industrijskom sektoru. U skladu sa tim težnjama tada je i bila popularna parola: Fabrike radnicima i radnicama! Međutim, kako u XXI veku dolazi do smanjenja radne snage zaposlene u industrijskom sektoru, postaje neophodno primeniti principe industrijske demokratije na sve sektore i sve oblike rada.

Postoje različiti oblici participacije zaposlenih. Najčešći i najrašireniji oblik je kolektivno pregovaranje između predstavnika sindikata i predstavnika poslodavaca. Drugi oblik participacije zaposlenih je kada zaposleni i/ili njihovi predstavnici imaju direktnu ulogu u donošenje najvažnijih odluka u poslovanju nekog konkretnog preduzeća. Finansijska participacija zaposlenih je još potpuniji oblik učešća, i odnosi se na slučajeve kad su radnici akcionari preduzeća u kojem rade, što im omogućava da imaju privatno-vlasnička ovlašćenja, što uključuje i učešće u raspodeli profita preduzeća. Najpotpuniji oblik ovog tipa participacije je kada su svi zaposleni istovremeno i jedini koji imaju potpunu kontrolu i/ili vlasništvo nad svim sredstvima za proizvodnju, preko radničkih zadruga (kooperativa). Svi ovi oblici participacije postoje u kapitalističkim ekonomijama.

Iako je socijalizam, u teoriji, trebao da dovede do potpune kontrole radnika nad sredstvima za proizvodnju, samo je u jugoslovenskom kontekstu praktično sproveden jedan oblik radničke kontrole nad ekonomijom. Ipak, treba naglasiti da iskustvo radničkog samo-organizovanja i udruživanja prethodi dolasku socijalizma u ovim krajevima. Krajem XIX veka u Srbiji dolazi do stvaranja velikog broja zemljoradničkih zadruga koje su bile veoma uspešne u poboljšanju položaja seljaka i zaštite njihovih interesa. Posle Drugog svetskog rata, sa osvajanjem vlasti KPJ, nacionalizuju se preduzeća i veliki poljoprivredni posedi, da bi nakon sukoba Tita sa Staljinovim režimom u Jugoslaviji počela izgradnja samoupravnog sistema. Samoupravljanje je imalo dva ključna dela: stvaranje radničkih saveta u svakom preduzeću i transformaciju državne svojine u društvenu svojinu; a njegov glavni cilj je bila decentralizacija i debirokratizacija odlučivanja, kao i ostvarivanje većih prava i angažovanosti radnika.

Osim velikog ekonomskog rasta i brze industrijalizacije radničko samoupravljanje dovelo je do veće angažovanosti radnika, smanjenja otuđenja i velike sigurnosti zaposlenja. Radnici su delovali odgovorno, bili su zainteresovani i informisani, pa su zato i donosili bolje odluke koje su uticale na sudbinu njihovih preduzeća. Iako je postojao strah da će radnici težiti da dobit preduzeća pretvore u visoke lične dohotke, desila se upravo suprotna stvar, pa je u Jugoslaviji skoro trećina društvenog proizvoda ulagana u dalji razvoj preduzeća. Radnički sindikati, koji su povezivali radnike iz različitih preduzeća, imali su veliku ekonomsku i političku moć i uticaj u državi i borili su se za zaštitu i širenje prava i participacije radnika.

Sa padom socijalizma i raspadom države dolazi do ukidanja društvene svojine, koja je pretvorena najpre u državnu svojinu, a onda u privatnu. U prvih par godina DOS-ove vladaine, sprovedena je brza privatizacija preduzeća i banaka u državnom vlasništvu, a radnička prava su svedena na najniži nivo, posebno Zakonima o radu iz 2001. i 2014. godine (po dolasku aktuelne političke garniture). Politička elita svih stranaka koje su bile na vlasti, kao i celokupna ekonomska elita u Srbiji, u poslednjih osamnaest godina prihvata neoliberalni konsenzus, koji se zasniva na principima liberalizacije ekonomije, privatizacije državne svojine i deregulacije – smanjenja prava radnika.

Posledice primene ovog modela su nizak ekonomski rast, deindustrijalizacija, i potpuno urušavanje prava radnika (kao posledica ne samo loših zakonskih rešenja, već i izuzetno slabe pravne zaštite onih prava koja su zakonski garantovana). Najdrastičniji primeri kršenja radničkih prava radnika su rad na crno (neprijavljeni rad) i rad na sivo (oko četvrtine radnika u Srbiji radi u nekom od ova dva nelegalna oblika zaposlenja); kašnjenje zarada; nezakonito davanje otkaza; uvođenje takozvanih fleksibilnih oblika rada (rad na određeno, rad sa nepunim radnim vremenom, obavljanje više poslova istovremeno, iznajmljivanje, tj. lizing radnika); mobing; prekovremeni neprijavljeni i neplaćen rad i dr.

Osim toga, na delu je opadanje značaja sindikata i unutrašnji sukobi i podela unutar i između različitih sindikalnih saveza, drastično smanjenje broja radnika koji su članovi sindikata, dok u privatnim preduzećima dolazi do skoro potpunog odsustva, pa čak i zabrane postojanja sindikata. U Srbiji se, tako, u kontekstu atomizacije društva i slabljenja solidarnosti, vrši politička i ekonomska represija nad radnicima s ciljem sprečavanja svih vidova neslaganja, protesta i štrajka. Svi ovi faktori dovode do toga da su radnička prava i participacija zaposlenih u našoj zemlji na najnižem nivou u Evropi.

Iskustva participativne demokratije u Evropi

Neki od oblika participativne demokratije sprovedeni su u većini država Zapadne Evrope u periodu posle Drugog svetskog rata. Principi participativne demokratije su u zakonskom smislu najdoslednije sprovedeni u Zapadnoj Nemačkoj (isti zakoni su ostali na snazi i posle ujedinjenja dve Nemačke) i taj oblik participacije zaposlenih naziva se Mitbestimmung (saodlučivanje). Na osnovu Zakona o konstituisanju rada iz 1952. godine omogućeno je da se u svakom preduzeću zasnuju specifični saveti rada. Ovi saveti se ne uspostavljaju po sili zakona, već uvek moraju biti formirani na inicijativu sindikata ili većine radnika, međutim, poslodavac nema pravo da onemogući njihovo formiranje. Oni su institucionalno odvojeni od sindikata i njihove predstavnike biraju svi zaposleni. Broj članova direktno i proporcionalno zavisi od ukupnog broja radnika u nekom preduzeću. Menadžeri i direktori nemaju pravo da budu birani za članove saveta, dok manuelni radnici i profesionalci zasebno biraju svoje predstavnike u savetu rada.

Ovlašćenja saveta rada su najmanja u ekonomskoj sferi, zato što imaju pravo samo da budu informisani i konsultovani, ali nemaju pravo da donose konačne odluke. S druge strane, njihova je uloga veća u donošenju odluka koje se direktno odnose na zaposlene (otpuštanje, uvođenje novih tehnologija i sl.). Zakon snažno podstiče obe strane (savet rada i upravu preduzeća) da postignu kompromis, ali konačnu reč ima uprava preduzeća. U slučaju kada uprava preglasa savet rada, saveti imaju pravo da zaključe socijalni plan sa poslodavcem kojim se garantuju kompenzacije zaposlenima i otpremnine onima koji su izgubili posao. Oni imaju i mogućnost da zaključe radne sporazume kojima se rešavaju pitanja koja nisu rešena kolektivnim ugovorom između poslodavaca i sindikata.

Osim ovog zakona, U Nemačkoj, postoje i posebni zakoni koji garantuju pravo radnika u velikim preduzećima da imaju direktnu zastupljenost u nadzornim odborima preduzeća. U preduzećima sa preko 500 zaposlenih trećinu članova nadzornog odbora čine radnički predstavnici. U preduzećima sa preko 2000 radnika polovinu članova nadzornog odbora moraju činiti predstavnici radnika. Iako se nadzorni odbori ne bave operativnim rukovođenjem kompanija, oni biraju članove upravnog odbora, koji ima te nadležnosti, pri čemu trećinu članova upravnog odbora moraju činiti predstavnici radnika. Posebnim zakonom iz 1951. godine radnicima koji rade u rudnicima i čeličanama data su još veća prava i ovlašćenja, pa osim učešća u upravnom i nadzornom odboru oni imaju osigurano pravo da biraju i, takozvanog, radničkog direktora, koji ima značajna ovlašćenja u sferama kadrovske politike, visine plata i zaštite na radu.

I u ostalim državama Zapadne Evrope postoje primeri značajne participacije zaposlenih. U Francuskoj postoji zakonska obaveza preduzeća sa preko 50 zaposlenih da obrazuju komitet preduzeća, koji ima slična ovlašćenja kao saveti rada u Nemačkoj. Predstavnike komiteta preduzeća predlažu reprezentativne sindikalne organizacije. U Belgiji, Norveškoj, Švedskoj i Finskoj postoje slični organi radničke participacije koji imaju i slična ovlašćenja kao saveti rada u Nemačkoj i komiteti rada u Francuskoj. U većini država Zapadne Evrope, kao i u Americi sredinom dvadesetog veka, sindikati imaju veliku ulogu u pregovaranju sa predstavnicima poslodavaca oko donošenja kolektivnih ugovora. Ti kolektivni ugovori mogu da se donose za specifične privredne grane ili mogu da važe za sve zaposlene u svim sektorima. U slučajevima kada i država posreduje u donošenju kolektivnih ugovora tada se taj oblik pregovaranja naziva tripartitno pregovaranje.

Perspektive participativne demokratije u Srbiji

Iako zastupnici neoliberalne ideologije propagiraju tezu da samo liberalna ekonomija, u kojoj svu moć odlučivanja imaju samo privatni vlasnici preduzeća, omogućava brz i stabilan ekonomski rast, navedeni primeri participacije zaposlenih u kapitalističkim ekonomijama jasno ukazuju da su takva teza običan mit. Participativna demokratija ne usporava ekonomski rast, već nasuprot, daje veću stabilnost, smanjuje tenzije između kapitalista i radnika i omogućava brz i snažan ekonomski rast. Primer jugoslovenskog samoupravljanja, takođe, pokazuje da i u socijalističkim ekonomijama moguće uspešno sprovesti participaciju zaposlenih. Sva ta iskustva, kako inostrana, tako i iz naše bliske prošlosti, treba da služe kao osnova za osmišljavanje i praktično sprovođenje različitih oblika participacije zaposlenih u preduzećima.

Osim toga, participativna demokratija, kao specifičan političko-ekonomski oblik demokratije pruža mnogo veću jednakost i pravo na učestvovanje u odlučivanju o najvažnijim odlukama u svim sferama društva u odnosu na klasičnu parlamentarnu demokratiju. Ne postoje nikakve faktičke prepreke da se principi participativne demokratije sprovedu i u Srbiji. Međutim, ono što je prava prepreka je strah vladajuće ekonomske i političke elite od gubljenja moći i uticaja, ako bi se participacija stvarno i uspešno sprovela. Kako bi se ostvarili principi participativne demokratije u Srbiji neophodno je doneti potpuno novi Zakon o radu, u kojem bi se proširila prava radnika, participacija radnika stavila kao ključni prioritet i ustanovile metode za brzo i efikasno kažnjavanje slučajeva kršenja radničkih prava.

Osim toga, neophodno je i donošenje posebnog zakona putem kojeg bi se svakom većem preduzeću naložio da formira radničke savete, po ugledu na one iz Nemačke. Takvi saveti bi, najpre, trebali da se bave pitanjima širokog kršenja prava radnika. Osim toga, radnički saveti bi putem svoje savetodavne i nadzorne uloge u upravljanju preduzećem mogli da doprinesu boljem poslovanju tih preduzeća. Osim boljeg ekonomskog poslovanja preduzeća, koje bi sigurno dovelo i do uvećanja ukupnog ekonomskog rasta cele domaće ekonomije, došlo bi i do smanjenja otuđenosti radnika, kao i do boljih odnosa između vlasnika, uprave i radnika. Sa druge strane, neophodno je povećati i zakonsku i suštinsku ulogu sindikata u donošenju kolektivnih ugovora koji bi garantovali prava svim zaposlenima. Sindikati, takođe, treba da postanu nezaobilazni činilac u donošenju svih zakona koji se tiču ekonomije, a posebno onih zakona koje se tiču participacije i prava radnika. Potrebno je i zaštititi državnu imovinu od dalje privatizacije, ukloniti politički postavljene funkcionere iz tih preduzeća i uvesti profesionalno upravljanje tim preduzećima, u čemu bi značajnu ulogu imali i sami zaposleni u tim preduzećima. Ključnu ulogu, u svemu tome, trebao bi da ima Socio-ekonomski savet države Srbije, koji već postoji, ali čija su ovlašćenja ali i praktični dometi, trenutno, zbog nepostojanja političke volje, veoma ograničeni.

VELIZAR MIRČOV je doktorand sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je studije Evropska socijaldemokratija, naručeno samoubistvo.

Tekst je prvobitno objavljen u 45. broju časopisa Le Monde Diplomatique – izdanje za Srbiju i rezultat saradnje srpskog izdanja Mond diplomatika i platforme zajedničko.org.