Grad i prostorna zajednička dobra | Jovana Timotijević

2018-04-06T15:23:32+01:00 24. 4. 2018.|Tags: , |

foto: Nemanja Knežević / nk.rs

 

Od početka sedamdesetih godina prošlog veka, posebno prateći dela Lefevra (Lefebvre) i Fukoa (Foucault), kategorija prostora je reafirmisana u društvenim naukama i humanistici, zbog toga što je postalo jasno da nije moguće zanemariti prostor kao element promišljanja društvenih odnosa, hijerarhija, sukoba. Društvena teorija je, unutar onog što se naziva prostornim preokretom (spatial turn), repozicionirala razumevanje prostora od datog ka proizvedenom, istovremeno pozivajući na promišljanje uloge prostora u konstruisanju i transformaciji društvenog života i odnosa moći (Warf et al 2009: 3; Massey 1993: 143, Soja 2009: 12). Imajući u vidu i šire prihvatanje društveno-prostorne dijalektike[1] kao pretpostavke dvosmernog uticaja, čini se neizostavno uzeti u obzir pitanje prostora kada mislimo o ekonomskoj, političkoj i društvenoj promeni, ne samo kao okvira u kome se promena dešava, već i kao relevantnog aktera i značajan resurs u toj promeni.

 

Kapitalistička proizvodnja grada

Ma koliko savremeni grad delovao fragmentirano, nekoherentno i haotično, njegove različite forme prostorno-vremenskog organizovanja kompatiblne su jedna sa drugom, a u skladu sa dominantnim odnosima moći i oblicima proizvodnje. Posmatrano kroz perspektivu pomenute društveno-prostorne dijalektike, mehanizmi kojima se takav prostorni poredak[2] uspostavlja i održava, podređeni su kapitalu i u različitim formama omogućavaju razvoj i reprodukciju kapitalističkih odnosa. Reč je o svojevrsnoj prostornoj klasifikaciji i hijerarhizaciji koje treba da osiguraju da grad proizvodi prostorni okvir neophodan za širenje i oplodnju kapitala. Takođe, možemo govoriti i o mehanizmima društvene normalizacije, koja se ne svodi samo na učinak zakonskog okvira, već radi na uspostavljanju prostornih odnosa koji onda nadalje oblikuju i podržavaju društvene odnose i forme ponašanja koje će biti ponovljive, predvidive i u skladu sa “taksonomijom neophodnih društvenih uloga” (Stavrides 2016:15). Savremeni gradovi predstavljaju značajne faktore u oblikovanju klasnih interesa, bilo da oni dolaze od banaka, korporacija, industrijskih kompleksa ili trgovačkih kompanija. Za uzvrat, ovi interesi takođe upravljaju i prostorno-vremenskom transformacijom gradova. Insistiranje na rastu, preduzetničko upravljanje gradom, privatizacija na nivou lokalne uprave i polarizacija (društvena segregacija) označavaju ono što možemo zvati neoliberalnom formom urbanizacije (Brenner et al. 2012).

Urbano planiranje i razvoj gradova, kroz istoriju su skoro isključivo bili procesi vođeni top-down pristupom – gradske sredine su oblikovane prema unapred određenim principima koje postavlja vladajuća elita u sprezi sa arhitektonskom i urbanističkom strukom. U pitanju je racionalni pristup urbanističkom planiranju koji podrazumeva ekskluzivnu ulogu stručnjaka kao onih koji najbolje mogu da odgovore na zahteve razvoja grada. Dok se među naručiocima obično nalazila država, a danas sve više i privatni investitori (koji direktno utiču na razvojne planove grada), nije, međutim, prepoznat potencijal uticaja drugih aktera u procesu oblikovanja prostora.[3] Ovo je učinilo grad stalnim prostorom konfilkta između aktera privatnog, javnog i civilnog sektora (Patti et al 2017: 13). Sve veća uloga kapitala u proizvodnji prostora postepeno je pretvorila urbani razvoj u lukrativan biznis, uz blisku saradnju lokalnih ili centralnih vlasti, sa jedne, i privatnih investitora sa druge strane – proizvodnja prostora i urbanizacija su postali ključni mehanizmi kroz koje se apsorbuje kapitalistički višak vrednosti. Naime, rast, koji je kapitalizmu imanentan, traži stalnu proizvodnju viška vrednosti, što ujedno znači i proizvodnju viška proizvoda (bilo da su oni materijalni ili finansijski). Kako urbanizacija nužno mobiliše višak proizvoda, ne samo kroz investicije u izgradnju, već i kroz stvaranje novih želja i potreba, ubrzavanje i smanjivanje troškova transporta, uvećanje armije radne snage, itd, onda je simbioza urbanizacije i razvoja kapitalizma očigledna (Harvey 2013: 29).[4]

Urbanizacija, štaviše, postaje ključni mehanizam u stabilizaciji kriza kapitalizma, izazvanih prevelikom akumulacijom kapitala. Sa krizom sedamdesetih godina, koja je podrazumevala deindustrijalizaciju i porast nezaposlenosti, i kao posledica nacionalnih politika koje su forsirale decentralizaciju i redukciju države blagostanja, lokalne uprave su polako izgubile vodeću ulogu u planiranju i razvoju gradova. Ova neoliberalna transformacija donela je sa sobom pomeranje od distributivnih politika prema tržišno orijentisanim i tržišno zavisnim pristupima. Posledično, usled sve većeg pritiska na javnu administraciju da postane preduzetnička, finansijski kapital je imao sve veću ulogu u oblikovanju gradova širom sveta.

Lakši pristupi hipotekama koji je omogućilo relativno nesputano finansijsko tržište, ubrzali su procvat izgradnje širom evropskih gradova, rezultirajući u ogromnim površinama novih stambenih objekata i poslovnih zgrada, koje su, međutim, viđene pre kao investicija, nego kao realni (i potrebni) prostor za život i rad (Patti et al 2017: 15). Izgrađen prostor, prema tome, sada prestaje da ima stvarnu upotrebnu vrednost – da se koristi – već primarna postaje njegova razmenska vrednost – vlasništvo koje se može prodati na tržištu zarad sticanja profita. Komodifikacija prostora tako nužno uvodi spekulaciju kao osnovni motiv izgradnje i gradskog razvoja. Mnogi prostori socijalnih usluga, kao i javni prostori, postaju ugroženi, a onda i ograđivani, zbog toga što su procenjeni kao potencijalne lokacije za lukrativne građevinske investicije, a ne kao prostori koji povećavaju kvalitet života i unapređuju razvoj zajednice.

Ovakav razvoj gradova neminovno prati i sve drastičnija društvena stratifikacija, a socijalni troškovi neoliberalizacije gradova, možda su najviše vidljivi u nedostatku priuštivog stanovanja i smanjenju socijalnih i komunalnih usluga. Od prodaje opštinskih stanova u vreme Margaret Tačer (Margaret Thatcher), kao stregije potpune privatizacije stambenog fonda, do politike otkupa društvenih stanova u postsocijaličkoj Jugoslaviji, princip stana kao osnovnog prava pervertira se u princip stana kao potencijalne ili realne investicije. Imperativ privatnog vlasništva, između ostalog i nad stambenim prostorom, čini da je sve veći broj ljudi koji nemaju način da reše svoje stambeno pitanje, primoran da zarad sopstvene reprodukcije prodaje svoju radnu snagu na tržištu rada i pristane na eksploataciju. Stalna privatizacija, na taj način, ne samo da ugrožava reprodukciju svakodnevnog života u gradu, već ekstrakcija rente kroz privatizovni javni prostor i stanovanje ugrožava i sâm goli život (Sekulić 2017: 110). Oni koji više ne mogu priuštiti stanovanje u gradovima (bilo da su deložacijama ili sopstvenom odlukom napustili svoje domove), pomeraju se na rubove grada, dok centralne zone gradova postaju sasvim nedostupne za stanovanje, odnosno dostupne samo maloj, privilegovanoj, grupi ljudi. Izgradnja stanova za najranjivije društvene grupe (kroz povremene, ali sasvim nedostatne intervencije), s druge strane, rešava se kroz javni budžet, ali se to čini na perifernim urbanim lokacijama u podstandardnim uslovima građenja i razultira svojevrsnom geotiozacijom.[5]

Poslednja kriza 2007/2008. godine dodatno je uvećala ovakve efekte. Mere štednje koje su usledile nakon krize, imale su za cilj da smanje deficite javnih budžeta kroz umanjenje javnih troškova (troškova lokalnih administracija, obima javnog sektora i rekonfiguraciju socijalnih usluga), snižavanje cene rada i dalju privatizaciju. Značajno manji operativni budžeti lokalnih samouprava se, disproporcionalno, najviše odražavaju na nepovlašćeni sloj stanovništva, manjinske zajednice i stariju populaciju. Ovo nadalje vodi u još intenzivniju prostornu segregaciju na nivou susedstva, opštine i celog grada (Patti et al 2017: 15). Kriza je takođe donela i mnoge rizične, spekulativne poduhvate u gradovima, koji su sklanjali iz upotrebe celokupne zgrade i komplekse, pre nego što su uopšte završeni, rezultirajući velikim brojem napuštenih i praznih prostora. U isto vreme, u kontekstu krize, mnoge lokalne zajednice i ogroman broj pojedinaca svedočili su smanjenju njihovih prostornih i ekonomskih resursa, ali i gubitku krova nad glavom. Napetost između rastućih potreba za prostorom i neiskorišćenih prostornih resursa, predstavlja samo jednu ravan koju će koncept i prakse prostornih zajedničkih dobara problematizovati.[6]

 

Prostorna zajednička dobra kao moguća alternativa kapitalističkoj proizvodnji prostora

U evropski gradovima, ali i širom sveta, danas sve aktuelniji postaju pristupi koji podrazumevaju nove načine upravljanja i korišćenja prostora, a koji, s jedne strane operacionalizuju kritiku mehanizama neoliberalne urbanizacije i njihovih posledica, a sa druge otvaraju širu društvenu raspravu o mogućim alternativama. Ove prakse označavaju se pojmovima kao što su participativni pristupi, društvene infrastrukture, samo-organizovani prostori, bottom-up ili grassroots prakse, a objedinjene su pod konceptom urbana ili prostorna zajednička dobra.[7]

Motivisani da sopstvene potrebe reše bez podrške države ili lokalne uprave, a istovremeno i van tržišta, ili pak otporom prema neoliberalnim politikama i kapitalističkom obliku proizvodnje prostora, kao i željom da uspostave drugačije proizvodne i društvene odnose, mnogi pojedinci i zajednice inicirali su različite poduhvate koji kao svoju pretpostavku imaju zajedničko korišćenje i upravljanje prostornim resursima. Premeštanjem upravljanja na usko lokalni nivo (nivo zajednice, a ne lokalne samouprave), ovakve prakse omogućile su (bar u određenoj meri) pojedincima i zajednicama da aktivno učestvuju u pronalaženju rešenja za specifične probleme istovremeno uspostavljajući odgovornost pojedinaca i zajednica da organizuju sopstvene usluge i prostore. Angažovanje neinstitucionalnih i neprofitnih aktera u obnovi i upravljanju zajedničkim prostorima je princip participacije podiglo na viši nivo – umesto pukog izražavanja slaganja ili neslaganja u vezi sa nekim planiranim razvojnim projektom, mnoge zajednice su preuzele inicijativu u svoje ruke i postale investitori (Patti et al 2017: 18). U nekim slučajevima, takve prakse su uspele da uvedu i neke strukturalne promene u svojim sredinama, dok neke ostaju samo fragmentirana iskustva koja mogu biti korisni primeri (bilo pozitivni ili negativni) za buduće inicijative. One uključuju sprečavanje dodatnog ograđivanja postojećih prostornih resursa (kroz sprečavanje aproprijacije javnih prostora), korišćenje neiskorišćenih prostornih resursa (napuštenih izgređnih objekata i kompleksa) ili izgradnju novih zajedničkih prostornih resursa. Sve ove prakse podrazumevaju, u nekim slučajevima, i (različito motivisanu) saradnju lokalnih uprava, ali i delovanje izvan zakonskog okvira (skvotiranje).

Njihova realizacija se može odnositi na čitav spektar urbanih funkcija – od kulturnih i umetničkih delatnosti, različitih socijalnih preduzeća, do stanovanja. Iako pitanje vlasništva u ovim slučajevima nije uvek na isti način rešavano (ono može biti javno, privatno ili zajedničko),[8] ono što ove prakse primarno određuje kao urbana zajednička dobra jeste način na koji se njihovi korisnici organizuju, upravljaju resursom i koriste ga.

Mnoge od postojećih praksi kao dugoročni cilj imaju primenu ovakvih principa na celokupna susedstva i nivo samog grada, tvrdeći, na taj način, svoje pravo na grad.[9]

Međutim, ovakvi procesi nikako nisu bez problema i rizika. Poput rasprave o strategiji decentralizacije[10], ovakve prakse mogu predstavljati emancipatorske pokušaje da se omogući dugoročnije radikalna društvena promena, ali istovremeno mogu biti, a često i bivaju kooptirane, preuzimajući na sebe odgovornosti države (preostale iz države blagostanja) i troškove sopstvene reprodukcije ili transformišući se u nove mehanizme proizvodnje profita. Ovo ne znači nikako da takve prakse ne treba podržavati i sprovoditi, već da je neophodno zadržati kritički pristup u analizi i razumevanju procesa koji su se u tim slučajevima odvijali.

 

Javni i zajednički prostor

Ovde je, pre svega, važno osvrnuti se na pitanje razlike između koncepta javnih prostornih dobara i zajedničkih prostornih dobara i njihovih kontekstualizovanih oblika u neoliberalnom kapitalizmu. Javni prostor je nominalno prostor koji mora biti svima dostupan i koji je ne-ekskluzivan. Ipak, imajući u vidu da je u vlasništvu države, on je istovremeno i prostor političke moći koju sprovodi ta država, te u sprezi sa privatnim kapitalom, on se često prisvaja, ograđuje, podređuje pravilima tržišta i tako postaje isključujući za određene grupe (bilo eksplicitnim sredstvima, poput “bodlji ‘protiv’ beskućnika”[11] ili implicitno kroz urbano zoniranje i klasnu segregaciju stanovnika grada). Takođe, neoliberalna politika smanjenja javnih troškova utiče na to da se sve manje stvaraju novi i obnavljaju postojeći javni prostori. U takvim situacijama, javni prostori i javna dobra ne stvaraju obavezno opšta ili zajednička dobra (Harvi 2013: 110). Sa druge strane, zajednički prostor nije prostor koji je inherentno dostupan svima, odnosno javan – on pripada nekoj zajednici, određenom skupu ljudi, ma koliko taj skup mogao biti veliki, heterogen i inkluzivan (zajedniče nisu intrinsično niti egalitarne, ni otvorene i pristupačne). Ipak, kako zajednica reguliše principe korišćenja određenog resursa[12], ona ga može i otvoriti prema svima, prema javnosti i učiniti ga javnim. U tom smislu, prakse zasnovane na principima zajedničkih dobara obično podrazumevaju pretpostavku ne-ekskluzivnosti, odnosno zajedničke proizvodnje, pristupa korišćenju i upravljanja dobrima – u kontekstu dominantnog kapitalističkog oblika proizvodnje, zajednički proizvedena prostorna dobra omogućavaju odnose i raspodelu koji nisu posredovani tržištem, te uključuju i omogućavaju dostupnost širim, a često ujedno i neprivilegovanim, društvenim grupama. Čini se, dakle, da je usvojena podela dobara prema ekskluzivnosti često nedostatna u razumevanju toga šta je zajedničko dobro. “To da li nasleđujemo ili zajednički proizvodimo dobra, kao i način na koji su dobra učinjena dostupnim celokupnom društvu, određuje to da li je neko dobro zajedničko, bilo da se radi o prostoru, vodi, znanju” (Helfrich 2015: 126). U uslovima kapitalističke aproprijacije javnog prostora, možemo govoriti o prostoru koji postaje zajednički kroz političko delovanje suprotstavljeno ograđenoj javnosti javnog prostora (prostoru koji zapravo nije dostupan svima, niti se o njegovom oblikovanju i održavanju odlučuje kroz participativan proces). Zajednički prostor tako predstavlja inheretno politički prostor koji je oblikovan i kojim se upravlja kroz participaciju, ostavljajući ga otvorenim za razlike i suprotstavljanja. Razlika između javnog i zajedničkog prostora stoga leži i u pitanju opšteg dobra. Dok privatni, a neretko i javni, prostori služe partikularnim interesima (bilo da je reč o pojedincima ili elitama), zajednički prostor biva oblikovan i oblikuje ono što možemo nazvati opštim dobrom (Harvi 2013: 110),[13] ma koliko to opšte dobro bilo uvek nestalno polje rasprava i neslaganja. Uz to, borba za reaproprijaciju javnih prostora i njhovu demokratizaciju, takođe predstavlja stalnu borbu za opšte dobro.

Uz to, urbane prakse zasnovane na logici zajedničkih dobara nužno transformišu i društvene odnose. Prema tome, one ne samo da proizvode ili distribuiraju određena dobra ili resurse, već kreiraju i drugačije oblike društvenosti – oblike zajedničkog života (Stavrides 2016: 2; Meretz 2015: 67). U tom smislu, urbana zajednička dobra podrazumevaju i ceo skup praksi i imaginarija koji ispituju emancipatorske potencijale deljenja.

 

Urbana zajednička dobra i stambeno pitanje

Kao što je napomenuto, stambeno pitanje predstavlja jedan od ključnih uslova društvene reprodukcije, a onda i najizraženiji društveni problem u savremenom gradu. Postoji konflikt između stanovanja kao društvenog prostora i prostora život, sa jedne, i stanovanja kao instrumenta za generisanje profita, sa druge strane – konflikt između stana kao doma i stana kao nekretnine (Madden et al. 2016). Stoga ne čudi da veoma često upravo pitanje stanovanja motiviše razvoj različitih modela koji se zasnivaju na principima zajedničkih dobara, u pokušaju da se pronađu načini za rešavanje situacija akutnog prostornog nasilja, ali i dugoročnije utiče na dekomodifikaciju stanovanja. Postojeće prakse uključuju veliki broj različito organizovanih stambenih zadruga koje u postojećim ili novoizgrađenim objektima uspostavljaju polu-autonomne zajednice (koje su inicirali pojedinci, sa ili bez podrške lokalnih vlasti) koje kroz participativni, egalitarni pristup upravljaju zajedničkim prostorima, kao i celokupnom zadrugom. Međutim, kako je potrebno uvek posmatrati ovakve inicijative i prakse u (lokalnom) ekonomsko-političkom kontekstu i razumeti njihove domete, stambene zadruge, recimo, ne mogu biti jedini model koji se primenjuje, jer često ne uključuju najranjivije društvene grupe.[14] Uz to, predlažu se i partikularno uvode i mere (progresivne zakonske prakse) koje se na nivou lokalne uprave sprovode ili mogu sprovoditi, kako bi sačuvale prostorne resurse od spekulacije i džentrifikacije, a istovremeno i pružile podršku razvijanju prostornih društvenih dobara. Takve mere podrazumevaju, između ostalog, i mogućnost postojanja zemljišnih fondova zajednice – fondova koji kroz otkup zemljišta odstranjuju mogućnost tržišno-motivisane spekulacije i ujedno pod pristupačnim uslovima omogućavaju njegovu upotrebu za stanovanje ili druge delatnosti[15]; zabranu deložacija iz jedine nekretnine; privremenu eksproprijaciju praznih nekretnina kako bi se omogućilo (privremeno) korišćenje tih resursa pod netržišnim uslovima; subvencije za zadružnu izgradnju; kao i demokratizaciju planiranja i upravljanja gradom.[16]

 

Protivrečnosti urbanih zajedničkih dobara

Prakse označene kao urbana zajednička dobra često vode istorijski kontigentnim i ambivalentnim rezultatima – “privatizacijei zajedničkog”, komodifikaciji ili kooptaciji zajedničkih praksi. Možemo, u tom smislu, govoriti o zajedničkim dobrima koja u jednoj specifičnoj zajednici bivaju na kraju “ograđeni”, utoliko što ta zajednica želi da zadrži resurs unutar svojih granica.[17] U tim situacijama možemo govoriti o “kolektivnim privatnim” prostorima (Stavrides 2016: 4). Slično tome, postoje primeri u kojima je zajedničko stvaranje prostornog dobra praktično samo jedna faza u izgradnji resursa, tokom koje su u potpunosti primenjeni svi principi zajedničkog dobra i upravljanja, ali koja se završava prevođenjem resursa u privatno vlasništvo sa mogućnošću uključivanja na tržište nekretnina. Konačno, mnogobrojni primeri zajedničkih prostora u kojima su smeštene različite javne funkcije (najčešće iz oblasti kulture i umetnosti) mogu se uvrstiti u konstitutivne nedoslednosti kapitalizma – nekomodifikovana dobra koja omogućavaju društvenu reprodukciju u korist kapitala. Uz to, neretko za posledicu imaju džentrifikovana susedstva i postepeno ograničavanje pristupa za sve pripadnike zajednice.

Ovakvi primeri, s jedne strane, donekle koruptiraju koncept zajedničkog dobra i umanjuju njegov transformativni i politički potencijal. Sa druge, oni upravo podsećaju na nužnost stalnog (samo)preispitivanja i kritičkog promišljanja modela i praksi koje obećavaju promenu. Važno je, ipak, jednako tragati za strategijama ostvarivanja političkog potencijala zajedničkih dobara kao koncepta koji ima jasnu poziciju pre svega u odnosu na režime korišćenja i upravljanja resursom, a koji su egalitarni i uključujući, kao što podrazumeva i otvorenost zajednice koja taj resurs koristi. Uz velike izazove koje postavlja zahtev za stvaranjem paralalenih struktura koje se opiru komodifikaciji i teže disrupciji tržišnih mehanizama -“autonomnih prostora iz kojih se može uspostaviti ponovna kontrola nad uslovima reprodukcije” (Federici i Caffenczis 2014:101) – borba za zajednička dobra mora se voditi u istoj ravni sa borbom za transformaciju celokupnog kapitalističkog sistema.

 

Tekst je sastavni deo publikacije “Zajednička dobra i granice kapitalizma” koja će uskoro izaći u izdanju platforme zajedničko.org

 

[1] Termin koji uvodi Edvard Sodža (Edward Soja) 1980. godine u istoimenom članku. Vidi: Soja 1980.

[2] Važno je napomenuti da prostorni poredak, kao ni jedan društveni ili politički poredak nikad ne predstavlja završeno statično stanje, već uvek proces postajanja i transformacije.

[3] Nasuprot ovakvom pristupu stoji kolaborativno planiranje, koje uzima u obzir i uključuje i druge relevantne aktere, te i građane kao primarne korisnike prostora, u procesima planiranja, oblikovanja i organizacije grada.

[4] O istorijskim primerima (Osmanova rekonstrukcija Pariza, suburbanizacija u SAD-u, urbanizacija u Kini) koji ilustruju ovu simbiozu vidi: Harvi 2013: 29-36.

[5] Najskoriji primer je stambena kula Grenfel u Zapadnom Londonu, koja je izgorela u junu 2017. godine i odnela preko 70 života, zbog nezakonski postavljene zapaljive izolacije na fasadi zgrade.

[6] Ekstenzivna elaboracija ovog problema i prakse koja nudi moguće (privremeno) rešenje, ponuđena je u: Džokić et al. 2017, posebno str. 77-115.

[7] Postoji aktuelna rasprava o problematičnosti termina “urbana zajednička dobra”, koja se odnosi na terminološku i fenomenološku ograničenost pojma. Naime, uzimajući u obzir da se radi o prostornim resursima, prefiks “urbana” u ovom kontekstu ograničava fenomen zajedničkih dobara samo na prostor urbane sredine, isključujući tako mogućnost uključivanja prirodnih i drugih dobara u naseljenim (ne-urbanim sredinama). Stavrides (2016) čak sugeriše da je suvišno odvajanje “prirodnih” od “artificijelnih” zajedničkih dobara, jer je naglasak ne toliko na vrsti resursa, nego na principimia deljenja, upravljanja i korišćenja resursa, prateći princip da je zajedničko dobro aktivnost koja izražava odnose u društvu koja su nerazdvojiva od odnosa sa prirodom.

[8] Uprkos činjenici da nije uvek u pitanju društvena forma vlasništva, sâmo uklanjanje nekretnina sa tržišta, deluje kao otpor spekulativnom i investitorskom urbanističkom razvoju.

[9] “Polagati pravo na grad znači polagati pravo na neku vrstu oblikujuće moći nad procesima urbanizacije, nad načinima na koje se naši gradovi grade i obnavljaju, i činiti to na fundamentalan i radikalan način.” (Harvi 2013: 27)

[10] Postoji široka rasprava o oprečnim mogućim efektima decentralizacije. S jedne strane, decentralizacija omogućava odlučivanje na nižem nivou države, otvarajući tako prostor radikalnijim demokratskim praksama u odlučivanju i bližoj vezi sa loklanim potrebama, kao i udaljavanje od centralizovane moći državnih vlasti (i kapitala). Sa druge strane, decentralizacija, u određenim okolnostima, može upravo biti pogodna za neoliberalne prostorne tendencije, omogućavajući neometano prostornu (i društvenu) segregaciju koja pogoduje kapitalu (Harvi 2013: 125).

[11] Vidi: Savić et al. 2016.

[12] Pojedinci i grupe, u slučaju zajedničkih dobara, dakle, mogu koristiti resurse, vođeni drugačijim principima i ograničenjima u odnosu na zakonitosti koje definiše država ili tržište. Koliko su ta pravila inkluzivna ili ne, određuje struktura zajedničkih dobara. (Benkler 2003:6)

[13] Za prethodnu raspravu o razlici između javne, državne i zajedničke svojine, pogledati uvod “Zajednička dobra i granice kapitalizma: uvod u studije” na početku ove publikacije.

[14] Stoga je neophodno da se, paralelno, na nivou grada, regiona ili države, uspostavi i stambeni fond sa pristupačnom rentom koji doprinosi povratku socijalne funkcije stanovanja (a ne primarno ekonomske kakvu sada stambeni prostor ima).

[15] Objašnjavajući mehanizam iza prijekta Stad in the Maak (City in Making), Ana Džokić i Mark Nilen navode: “U ovom trenutku, čini se da je jedina moguća opcija da se kupi zemljište na tržištu, kako bi se sklonilo sa tržišta; paradoksalno, kroz mehanizam tržišta – ono se narušava. U situaciji u kojoj nisu prepoznati drugi mehanizmi, moramo proći kroz ‚rupu u tržištu’ kako bismo stigli na drugu stranu“ (Džokić et al. 2017:94 – prevod JT).

[16] Neke od ovih mera, kao i primeri u kojima su primenjene, objašnjeni su detaljnije u drugoj publikaciji Platforme za teoriju i praksu društvenih dobara zajedničko.orgPotencijali zadružnog stanovanja (2018). Videti takođe i: Džokić et al. 2017; Ko gradi grad 2017.

[17] Kako bismo ovde dodatno “zakomplikovali” pitanje zajedničkog dobra, ukazujemo na napomenu Dejvida Harvija da se ne mogu ni sve forme ograđivanja odbaciti kao loše same po sebi. “Proizvodnja i ograđivanje nekomodifikovanog prostora u nemilosrdno komodifikovanom svetu svakako je odlična stvar” (Harvi 2013: 107).

 

 

Reference

Benkler, Yochai (2003), “The Political Economy of Commons”, Upgrade IV/3: 6-9.

Borch, Christian i Kornberger, Martin (prir.) (2015), Urban Commons: Rethinking the city, Oxford: Routledge.

Brenner, Neil (2017), Critique of Urbanisation. Selected Essays, Basel: Birkhäuser.

Brenner, Neil, Marcuse, Peter i Mayer, Margit (2012), “Introduction”, u Brenner, Neil, Marcuse Peter i Mayer, Margit (prir.), Cities for People, Not for Profit. Urban Critical Theory and the Right to the City, London and New York: Routledge.

Castells, Manuel (1977), The Urban Question: A Marxist Approach, Cambridge, MA: MIT Press.

Džokić, Ana i Neelen, Marc (STEALTH.unlimited) (2017), Upscaling, Training, Commoning, (internet) dostupno na: http://portal.research.lu.se/ws/files/24642514/spikblad_Ana_Dzokic.pdf (pristupljeno 20.02.2018.)

Federici, Sylvia i Caffenciz, George (2014), “Commons Against and Beyond Capitalism“, Community Development Journal 49: 92–105.

Harvi, Dejvid (2013), Pobunjeni gradovi. Od prava na grad do urbane revolucije, Novi sad: Mediterran Publishing.

Helfrich, Silke (2015), “Common Goods Don’t Simply Exist – They are Created”, u Bollier, David i Helfrich, Silke (prir.), The Wealth of the Commons, Amherst, MA: Levellers Press.

Ko gradi grad (2017), Pametnija zgrada: prostupačno udruženo stanovanje, Beograd: Ko gradi grad.

Madden, David i Marcuse, Peter (2016), “Permanent Crisis of Housing”, Jacobin, (internet) dostupno na: https://www.jacobinmag.com/2016/10/housing-crisis-rent-landlords-homeless-affordability (pristupljeno 16.12.2017.)

Massey, Doreen (1993), „Politics and Space/Time“, u Keith, Michael i Pile, Steve (prir.), Place and the Politics of Identity, London and New York: Routeldge.

Meretz, Stefan (2015), “The Structural Commonality of the Commons”, u Bollier, David i Helfrich, Silke (prir.), The Wealth of the Commons, Amherst, MA: Levellers Press.

Patti, Daniela i Plyak, Levente (2017), Funding the Cooperative City. Community Finance and the Economy of Civic Spaces, Vienna: Cooperative City Books.

Savić, Selena i Savičić, Goran (prir.) (2016), Unpleasent Design, Beograd: G.L.O.R.I.A.

Sekulić, Dubravka (2017), “Legal Hacking and Space”, u Right to the City: Verso Report, New York: Verso.

Sodža, Edvard (2013), Postmoderne geografije. Reafirmacija prostora u kriitčkoj socijalnoj teoriji, Beograd: Fakultet za medije i komunikacije.

Soja, Edward W. (1980), “The Socio-Spatial Dialectic”, Annals of the Association of American Geographers 70/2: 207-225.

Stavrides, Stavros (2016), Common Space. City as Commons, London: Zed Books.

Warf, Barney i Arias, Santa (prir.) (2009), The Spatial Turn. Interdisciplinary perspectives, London and New York: Routledge.