Za ponašanje koje ovde opisujemo od suštinske važnosti je vera da je osoba izabrala svoj radni i životni status i da se ti izbori mogu organizovati relativno slobodno i autonomno. Ali, takođe svesno, izabrani su i nesigurnost, nedostatak kontinuiteta pod datim društvenim uslovima. Ipak, u nastavku, problem nije u pitanju “kada sam zaista odlučio-la slobodno?”, ili “kada delujem autonomno?”, već u načinima na koje su ideje autonomije i slobode konstitutivno povezane sa hegemonim modalitetima subjektivacije u zapadnim kapitalističkim društvima. Fokus ovog teksta je, dakle, na tome dokle “samo-izabrana” prekarizacija doprinosi stvaranju uslova da bi se postalo akter neoliberalnih političkih i ekonomskih odnosa.

Rasprostranjena želja za radom se formirala usled nepravednih uslova za rad, kojima su osobe primorane da se podrede kako bi zadovoljile materijalne i etičke potrebe. Štaviše, rasprostranjenost ‘radne dogme’ u savremenim društvima sprečava gotovo svakoga da vidi alternative radu kao otvorene opcije.

Živimo u društvu koje je organizovno hijerarhijski, bilo da je u pitanju posao, proizvodnja, preduzeće; ili administracija, politika, Država; ili pak obrazovanje i naučno istraživanje. Hijerarhija nije izum modernog društva. Njeni koreni sežu daleko u prošlost, iako nije oduvek postojala, a postojala su takođe i nehijerarhijska društva koja su funkcionisala vrlo dobro.