Stambeno pitanje jedno je od ključnih političkih tema oko koje se vode mnoge borbe unutar kapitalističkog sveta današnjice. No ono je nužno povezano i sa drugim važnim ekonomskim i političkim borbama za radikalno drugačiji društveni sistem.

Prvi deo teksta možete pročitati na ovom linku.

Imajući u vidu strukturne uzroke stambene deprivacije za rastući broj stanovnika širom Evrope, kroz različite oblike borbe i otpora takvoj situaciji artikulišu se i poželjni pravci promene stambenih politika kako bi se operacionalizovala paradigma stana kao prava, a ne robe, odnosno kako bi se svima obezbedili uslovi za dostojanstveno stanovanje.

Diverzifikacija vlasništva nad stambenim fondom

Jedno od nužnih opredeljenja stambenih strategija koje teže pravednijoj distribuciji stambenog prostora morala bi biti i promena raspodele vlasništva u oblasti stanovanja. Smanjenje broja stambenih jedinica koje su u privatnom vlasništvu, te povećanje broja stanova koji su u javnom ili zadružnom vlasništvu ujedno otvaraju i mogućnost za različite forme dostupnog stanovanja, te oduzimaju tržištu dominantnu ulogu u distribuciji stambenog prostora.

To se može uspostaviti kao dugoročna strategija spram koje se upravljaju i kratkoročniji planovi ulaganja u javne stanove ili regulacija i podrška drugih vidova neprofitne stanogradnje. Tako je, na primer, referendumom u Cirihu iz 2011. godine, odlučeno da će se do 2050. godine procenat zadružnog (kooperativnog) stanovanja povećati na 33% od ukupnog stambenog fonda. Rezultat referenduma značio je i nedvosmisleno opredeljenje da se kroz različite mehanizme ulaže u razvoj i održivost zadružnog stanovanja u ovom gradu.

Pored zadružnog stanovanja, neophodno je istovremeno ulagati u javno stanovanje, kao i sprečiti dalju privatizaciju stanova u javnom vlasništvu koja se vrlo često nudi i posebno ugroženim grupama stanovništva, kroz projekte socijalnog stanovanja uz mogućnost otkupa kroz izuzetno povoljne kredite. Cilj, dakle, ne bi trebalo da bude vlasništvo nad sopstvenim stanom (što svakako odgovara finansijskim institucijama koje izvlače izuzetno veliki kapital kroz stambeni sektor), već pravo na sigurno i priuštivo korišćenje stambenog prostora.

Demokratsko upravljanje javnim (zajedničkim) stambenim fondom

Međutim, uvećavanje stambenog fonda u javnom vlasništvu, odnosno nacionalizacija stambenog fonda ne garantuje nužno i pravedniju raspodelu stanova, već je uz to potrebno zahtevati i demokratizaciju upravljanja ovim stanovima, na način na koji su to recimo formulisali aktivisti u Berlinu, početkom ove godine. Oni su kroz zahtev da se re-nacionalizuje čak do 200.000 javnih stanova koji su trenutno u vlasništvu korporacija, ujedno izneli i predlog da se uspostavi telo u čijem će sastavu biti korisnici stanova, predstavnici javnog sektora, ali i zainteresovane javnosti, koji bi zajednički donosili odluke, dok bi se novac od rente, ulagao u obnovu i održavanje postojećeg fonda, kako i u izgradnju novih javnih stanova.

U kontekstu nemačkog zakonskog okvira, kao osnov za ovakav zahtev poslužio je član 15 Ustava Nemačke, koji ukazuje na pravo države ili lokalne samouprave da nacionalizuje zemljište, prirodne resurse ili sredstva za proizvodnju, kako bi se sprečila zloupotreba ekonomske moći spram javnog interesa. Pored pokušaja da protestom početkom aprila ove godine svoj zahtev postave u žižu javnosti, i dalje traju napori da se sakupi dovoljno potpisa kako bi se raspisao referendum o ovom pitanju.

Mobilizacija praznih stanova (u javnom i privatnom vlasništvu)

Usled nedovoljne kontrole ili nedostatne evidencije na nivou lokalne samouprave ili centralne vlasti, brojne zemlje se suočavaju s problemom dela stambenog fonda u javnom vlasništvu koji je neiskorišćen, ili se njegovo korišćenje nenamenski sprovodi, pod netransparentnim procedurama i kriterijumima. S druge strane, akumulacija i skladištenje kapitala kroz kupovinu stanova generisala je rastući stambeni fond koji je neiskorišćen. S treće strane, nezanemarljiv je i broj objekata koji su u različitim fazama izgradnje ostali nedovršeni i ne koriste se usled nerazjašnjenog pravnog statusa. Kako je skoro nemoguće u kratkom roku investicijama u novu stanogradnju (bilo javnih, bilo drugih oblika neprofitnog stanovanja) nadomestiti deficit u potrebnom stambenom prostoru, predlažu se različite mere koje bi angažovale neiskorišćene stambene jedinice u svrhu (privremenog) rešavanja stambenih potreba za određeni deo stanovništva.

Naime, dok je za stanove u javnom vlasništvu, neophodno eventualno regulisati ili izmeniti regulaciju raspolaganja tim stanovima, za one u privatnom vlasništvu najčešće se predlažu finansijske mere koje podstiču iskorišćavanje tih stambenih jedinica, kroz poreske olakšice ili dodatno oporezivanje. Posebnu grupu čine stambeni objekti ili pojedinačne jedinice čije je vlasništvo sporno, pri čemu je neophodno doneti dodatni set mera koje bi u takvim slučajevima omogućavale lokalnoj samoupravi da iskoristi taj prostor za potrebe priuštivog stanovanja.

Razvijanje različitih modela dostupnog (neprofitnog) stanovanja

Svođenje stanja u oblasti stanovanja samo na dve grupe stanovnika – one koji mogu i one koji ne mogu sebi da priušte dostojanstveno stanovanje – predstavljalo bi sasvim neproduktivnu redukciju. Neproduktivnu utoliko što bi zanemarila brojne mehanizme priuštivog stanovanja koji na različite načine i u različitoj meri subvencionišu stanovanje i za one koji su u mogućnosti da određeni procenat svojih prihoda (iako nedovoljan za samostalno zbrinjavanje) ipak izdvoje za stanovanje.

Tako, između ostalih, modeli samoorganizovanog kolektivnog stanovanja – zadružnog ili kooperativnog stanovanja – često nastaju iz konfrontacije političko-ekonomskoj situaciji, uz „uradi sam” filozofiju ili skvotiranje, ali nalaze svoje mesto i u institucionalnim okvirima pojedinih država. Ideje koje stoje iza ovog koncepta stanovanja, uza sve svoje različite razvijene forme, odnose se na zaštitu od spekulativnih aktivnosti na tržištu, omogućavanje krova nad glavom i priuštivih stanova, podeljenu odgovornost, zajedničko vlasništvo i upravljanje stambenim fondom.

Pored brojnih primera u Španiji (poput zadruge La Borda, koja je nedavno dobila nagradu na drugom internacionalnom festivalu socijalnog stanovanja u Lionu), ili Švajcarske (poput kompleksa Mehr als Wohnen), zadružno stanovanje razvijaju i brojne organizacije i inicijative u regionu – Zadruga otvorena arhitektura iz Zagreba, Ko gradi grad iz Beograda (u okviru koje se razvija projekat Pametnije zgrade), Rákóczi Kollektíva iz Budimpešte, Sdílené domy iz Praga i Zadrugator iz Ljubljane. Oni su okupljeni u mrežu pod nazivom MOBA Housing Network s ciljem da razviju svoje pojedinačne primere zadružnog stanovanja, ali i da zajednički rade na unapređenju međunarodnog okvira za razvoj i promociju stambenih kooperativa.

Podršku razvoju ovakvih projekata neprofitne stanogradnje moguće je pružiti što kroz različite finansijske pomoći (subvencije, ustupanje ili iznajmljivanje javnog zemljišta po povoljnijim uslovima od tržišnih, itd.), što kroz izmenu regulatornog okvira koji bi omogućio, a onda i obezbedio povoljne uslove za dugoročni razvoj ovakvih tipova stanovanja. U tom smislu, nedavno inicirana kampanja na nivou Evropske unije – Stanovanje za sve (Housing for All) – koju je, između ostalih, pokrenulo i udruženje Pravo na grad iz Hrvatske, među svojim zahtevima ističe i onaj koji se odnosi na lakši pristup finansiranju EU za investitore u neprofitnoj i održivoj stanogradnji, kao i za izuzimanje javnog budžeta, usmerenog na dostupno stanovanje, iz kalkulacije javnog deficita.

Regulisanje dugoročnog i kratkoročnog najma stanova

Deregulacija urbanog razvoja uopšte nesumnjivo je imala svoje manifestacije i u stambenom sektoru. Unutar tog sektora, nadalje, jednu od najprekarnijih pozicija imaju podstanari koji dugoročno iznajmljuju stambeni prostor radi obezbeđivanja osnovnih uslova za svakodnevnu reprodukciju.

Brojni su faktori koji utiču na tendenciju porasta cene rente za dugoročni najam (porast cene zemljišta, uticaj novih investicionih projekata u blizini lokacije, smanjena ponuda, itd.). Ujedno, lukrativan biznis kratkoročnog iznajmljivanja dodatno stavlja pritisak na cenu, smanjuje raspoloživi fond stanova za dugoročni najam, ali i uklanja čitave delove grada s mape mogućih adresa za podstanare.

U tom smislu je neophodno uključiti u stambene politike i one mere koje regulišu oblast iznajmljivanja, kako bi se ovaj model stambenog zbrinjavanja učinio dostupnijim, ali i pozicija podstanara učinila sigurnijom i zaštićenijom. Dok se neki predlozi odnose na kontrolisanje rasta cene stanovanja, drugi direktno napadaju mehanizam kratkoročnog najma. Tako je, recimo, u Berlinu aprila 2016. godine donet restriktivan zakon koji u velikoj meri ograničava mogućnost i opseg kratkoročnog najma. Kao rezultat, do kraja 2017. godine, čak je oko 4.000 stanova vraćeno u tokove regularnog dugoročnog najma. Ipak, u istoj godini u kojoj je ovaj zakon donet rezervacije na Airbnb platformi nisu smanjene, već su povećane za 68%, premda je to manje od rasta u drugim većim gradovima Evrope. Otpor kapitala ovakvim pokušajima regulacije nije omogućila da ove restrikcije ostanu na snazi, već je u toku stalno pregovaranje između javnog interesa i interesa pojedinačnih korporacijskih stanoposednika i platformi poput Airbnba. Naime, nakon različitih izmena regulative, u 2018. godini u Berlinu je pokušano uvođenje određenih dozvola za iznajmljivanje, koje bi trebalo iznova da ograniče komercijalne interese, premda je njihovo izdavanje takođe na brojne načine podložno zloupotrebi, ili naprosto nedostatnoj efektivnosti.

Zabrana deložacije iz jedine nekretnine

Najeklatantniji primer podređivanja prava na stanovanje pravu na svojinu predstavljaju deložacije. Njihovo se izvršenje poslednjih godina intenzivira širom Evrope, kako se i radikalizuju i sve kontradikcije unutar kapitalizma, a finansijalizacija stanovanja nastavlja da bude dominantan proces u ovoj oblasti.

Povod za ovako ekstremno nasilne mere neretko su nesrazmerno manja dugovanja javnoj administraciji ili bankama, dok se ignoriše činjenica da je direktna posledica oduzimanja stana u nekim slučajevima beskućnički status onih koji su u tom stanu živeli. Brojne aktivističke inicijative, poput La PAH u Španiji ili Združene akcije „Krov nad glavom” u Srbiji, ili pak mreže koja ih, zajedno s mnogim drugim inicijativama, objedinjuje u evropsku mrežu European Action Coalition for the Right to Housing and to the City, investiraju svoje napore da utiču na lokalnu i EU legislativu kako bi se eksplicitno zabranila deložacija iz jedine nekretnine u posedu. Ova bi mera morala biti jedna od prvih mera, s obzirom na to da se odnosi na najurgentnije situacije, u formulaciji neke drugačije stambene politike.

Imajući u vidu pomenute prakse i mere koje su u nekim zemljama realizovane, kao i izuzetno značajno znanje proizvedeno kroz borbu lokalnih i međunarodnih inicijativa u oblasti stanovanja, sasvim je moguće formulisati vrlo konkretne zahteve za promenu postojećih stambenih politika koji bi išli u smeru ostvarivanja prava na stanovanje u okvirima postojećeg političko-ekonomskog sistema. Međutim, dometi takvih zahteva određeni su granicama do kojih je kapital spreman da pregovara sa socijalnim politikama kako bi sačuvao socijalni mir ili obezbedio nove niše za komodifikaciju.

Stoga se „stambeno pitanje”, kako navodi i Saskija Sasen, „ne može svesti samo na stanovanje”. Nije moguće izolovati ga od drugih ekonomskih i političkih zahteva koje postavljamo u kontekstu kapitalističkog sistema. U tom smislu, značajno pravednije stambene politike moraju biti deo procesa osmišljavanja radikalno drugačijeg sistema proizvodnje i društvene reprodukcije, te biti solidarni s drugim političkim zahtevima koje levica ističe, ali i integrisani u njih.

Jovana Timotijević i Iva Čukić su članice platforme za teoriju i praksu društvenih dobara – zajedničko.org

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Mašina.