Money makes the world go ‘round… ili što bi naši ljudi rekli: Para vrti gde burgija neće…
Kao i još nebrojeno mnogo drugih stihova, knjiga, filmova, tekstova i drugih umetničkih izraza koji veličaju ili kritikuju našu opsesiju novcem. Zamisliti svet u kome novac nije faktor, u kome novac ne postoji, je izazovno jer je novac utkan u gotovo svaki aspekt naših života.
Kada govorimo o dekolonizaciji mašte, dekolonizaciji od kapitalizma i kapitalističkih praksi, bitno je da se osvrnemo na novac kao njegovu esenciju. Novac je postojao i pre kapitalizma i možda je moguće imati drugačije društvo u kome se koristi novac, ali je nemoguće zamisliti kapitalistički sistem bez novca. Moglo bi se reći da u kapitalizmu sve počinje i završava se novcem. Bez novca teško je zamisliti kako funkcioniše sistem transakcija, kako se isplaćuju plate, kako rade pozajmice, kako se podižu krediti i kako plaćaju dugovi.
Čitavi naši životi definisani su novcem, mesec obično počinje dobijanjem plate, od koje najveći deo često odlazi samo na plaćanje stanarine, računa, namirnica, ako imamo sreće ostaće nešto i za razonodu, guštanje. Skoro svaka sitnica potrebana za život u velikom gradu obeležena je cenom, pa valjda izdržimo sa tim ostatkom plate do kraja meseca, kada ponovo možemo da priuštimo sebi neki užitak.
Sa sve rapidnijim razvojem kapitalizma koji podstiče naše konzumerističke navike, na kraju se sve pretvara u prozivod. Došli smo do toga da kupujemo vodu, da plaćamo prečišćivače vazduha, a u nekim zemljama zagrljaji i razgovor polako dobijaju i novčanu oznaku. Proizvodnja se razvijala u smeru smanjenja veka trajanja proizvoda, ali i kvaliteta, zavaravajući nas da danas za manje novca možemo da kupimo više proizvoda nego ranije, ali se ispostavlja da ove cene nisu realistične i da će nas na kraju sve to više koštati.
Novac se prikazuje kao univerzalna mera za vrednost, pa se često i uspeh ljudi i njihovi životi posmatraju i vrednuju kroz prizmu zarade. Za razliku od, na primer, mere za težinu poput kilograma, koja je univerzalna u svakoj zemlji na svetu, vrednost novca nije egzaktna, niti stalna. Nekada je vrednost novca (barem dolara) bila povezana sa rezervama zlata, ali taj takozvani zlatni standard srušen je 1971. godine i od tada vrednost novca zasnovana je na društvenom poverenju baš u taj novac i sistem u kome novac cirkuliše. Vrednost novca se menja i zavisi od mnogih faktora. Samim tim, ali ne samo zbog toga, i cene proizvoda koje kupujemo se menjaju.
U kapitalizmu dolazi do dominacije razmenske u odnosu na upotrebnu vrednost proizvoda. Time postaje sve manje bitno šta može da se uradi sa nekim proizvodom i koliko je koristan, već samo za koliko novca taj proizvod može da se proda. Ovakav način funkcionisanja dovodi i do zanemarivanja realne cene proizvoda. Većina cena danas ne uračunava uticaj koji proizvodnja određenog proizvoda ima na životnu sredinu i šta je potrebno za reparaciju i zaštitu životne sredine, kao što ne uračunavaju ni realnu cenu rada koja je potrebna za dobijanje nekih proizvoda.
Kada mi platimo 500 dinara za novu majicu, ta cena je daleko od stvarne cene. Ovako niske cene u svojoj osnovi imaju za cilj maksimizaciju profita, dok se troškovi koje same kompanije izbegavaju eksternalizuju, odnosno prebacuju se na neki „nevidljivi” subjekt, kao što su siromašni proizvođači naše odeće, ili priroda, pa čak i buduće generacije.
Ovakav vid proizvodnje i formiranja cena na primeru jedne naše majice znači da će se koristiti loši materijali, neki oblik plastike, koji neće dugo trajati, a samim tim mikroplastika će ubrzo stići u prirodu gde će verovatno ostati zauvek. Osim toga, većina proizvoda, pa i ta majica zahtevaju mnogo vode, za čiji tretman će kompanija izdvojiti manje para za prečišćavanje od potrebnog, pa ćemo zagađene reke ostaviti sledećim generacijama da one plaćaju naše neplaćene prozivode.
Alternative upotrebi novca bi mogle da dovedu do toga da se prema životnoj sredini iz koje uzimamo resurse, ali i samom radu potrebnom za proizvodnju proizvoda odnosimo na realniji način i sa više poštovanja.
Alternative novcu
U različitim društvima i tokom različitih delova istorije čovečanstva razvijali su se drugačiji oblici razmene i alternativa novcu. Nenovčana i u različitim vremenskim periodima nejednaka razmena unutar porodice nešto je što se podrazumeva i razlog zašto društvo nastavlja da funkcioniše. Trampa se često u našim školama predstavlja kao praistorijski, zastareli model razmene među ljudima, ali i danas određeni oblici trampe postoje, posebno u manjim sredinama, među ljudima koji se bave poljoprivredom. Pa će tako komšija koji se bavi uzgojem luka i zelene salate povremeno posle berbe i prikupljanja povrća, dati komšiji kilu-dve, dok će ovaj njemu zauzvrat, kada stignu breskve koje uzgaja, odvojiti koju kilu i uzvratiti uslugu.
Trampa se ne mora završiti samo na razmeni fizičkih dobara, ljudi mogu ponuditi svoje veštine da bi zauzvrat dobili nešto što je njima potrebno. Tako je tokom velikih nestašica tokom 40-ih godina u Japanu, Teruko Mizušima, da bi izdržavala svoju porodicu, razmenjivala svoje veštine šivenja za namirnice koje je mogla da dobije od drugih sugrađana. Nakon završetka rata i izlaska iz krize, Teruko je razvila Mrežu volonterskog rada u kojoj su članovi međusobno razmenjivali svoje veštine i namirnice.
Danas se ovakve incijative najčešće nazivaju Bankama vremena. Razvijene su različite platforme gde pojedinci mogu da ponude svoje veštine, pa onoliko vremena koliko ulože pomažući nekome, toliko vremena kredita dobijaju da pronađu neku drugu osobu koja njima može da pomogne, pa bilo to, na primer, u razvijanju sajta, knjigovodstvu, pa i malterisanju, krečenju, ako je incijativa lokalnog karaktera.
Vrednovanje određenog rada kroz vreme potrebno da se taj rad izvrši zapravo je mnogo više fer nego vrednovanje kroz novac, gde često dolazimo do paradoksalne situacije da su najesencijalniji poslovi najmanje plaćeni dok su poslovi koji najmanje doprinose društvu i često najviše zagađuju najviše plaćeni. Kada bi se posmatralo kroz uloženo vreme, videli bismo da je rad jedne čistačice u školi isto, ako ne i mnogo važniji u odnosu na rad jednog investicionog bankara koji ulaže u fosilna goriva.
U momentima ekonomske krize u različitim kulturama su se razvijale alternativne valute, koje su omogućavale zajednicama u krizi da razvijaju privremena rešenja, sa fokusom na tu zajednicu. Članovi zajednice bili bi usmereni jedni na druge, jer je moguće koristiti samo tu valutu, a često alternativne valute imaju i rok tajanja, što sprečava akumulaciju novca i stvaranje nejednakosti. Pored mnogih drugih načina da se izbegne novac, tu je i ekonomija poklona o kojoj smo pisali prošlog meseca.
Zamisliti bilo kakvu alternativnu stvarnost zahteva od nas spremnost da preispitamo dogme u koje verujemo ili narative sa kojima smo odrastali, spemnost da u našim glavama izokrenemo svet na koji smo navikli, da bismo došli do zamisli kako taj svet može da bude bolji.
Pokušajmo da napravimo jedan lokalni misaoni eksperiment, kako bi ovakve incijative mogle da se razvijaju u Srbiji – možemo da zamislimo da zborovi, u koje danas počinjemo da se organizujemo, postanu mesto razmene naših veština. Već sada za rad zborova i funkcionisanje radnih grupa članovi procenjuju gde se njihova znanja i veštine mogu primenti, kako mogu doprineti funkcionisanju i uspešnosti rada zbora. Ovo dalje može da se razvija tako da se građani u okviru mesnih zajednica i svojih grupa za komunikaciju bolje upoznaju, pa kada je nekome potrebna pomoć za, na primer, popravku mašine za sudove, znaju kome mogu da se obrate za pomoć, dok će uzvratiti čuvanjem dece kada je to potrebno. Ovakve prakse na kraju mogu dovesti do stvaranja zdravijih zajednica, u kojima se sugrađani bolje poznaju, više veruju jedni drugima i rado ispomažu, zajednica u kojima novac ne zauzima centralno mesto.
Kako smo počeli stihovima, možemo i završiti stihovima pesme koji kritikuju naš odnos prema novcu:
You can not eat money
When the last tree has fallen
And rivers are poisoned
You can not eat money
Autori:
Predrag Momčilović
Tatjana Avramović
Ilustracije: KURS.
Delovi ilustracija su nastali za potrebe realizacije rada „We have always received something in exchange that we lived. On laziness“ u okviru izložbe „24/7. Work between meaning and imbalance“ u Kunsthaus Graz.
Tekst je orginalno objavljen na portalu Oblakoder