Šta nam sve otkriva plata za život

Međunarodna mreža sindikata i nevladinih organizacija Clean Clothes Campaign, koja se bavi uslovima rada u tekstilnoj industriji na globalnom nivou, objavila je početkom aprila regionalni proračun iznosa plate za život za 15 zemalja Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope1. Proračun plate za život prema CCC metodologiji uzima u obzir realne troškove života radnica i radnika za hranu, stanovanje, odevanje, transport, obrazovanje i zdravstvene zaštitu, kao i mogućnost odvajanja male svote novca za nepredviđene troškove. Nalaz istraživanja koji kaže da se sve zakonski definisane minimalne zarade u ovom regionu nalaze ispod linije siromaštva, kako je definiše EU, te da u proseku pokrivaju tek 1/4 iznosa plate za život zvuči duboko uznemirujuće. Preveliki jaz između zarada koje radnice i radnici u regionu primaju i plate koja pokriva troškove elementarno dostojanstvenog života ne govori samo o dubokom siromaštvu dobrog dela stanovništva Evrope, nego pre svega upućuje na oslabljenu poziciju sveta rada i gubljenje uloge države kao garanta socijalne sigurnosti stanovništva.

Zašto smo jeftini?

Da bismo razumeli aktuelni položaj sindikata i vlada u regionu, potrebno se osvrnuti na geopolitički kontekst i makroekonomska kretanja u okviru kojih su se zemlje Istočnog bloka integrisale u globalno tržište. Pad Berlinskog zida značio je euforičnu pobedu neoliberalne mantre po kojoj su konačno ukinute sve barijere napretku i da će slobodna cirkluacija kapitala najzad svima dati priliku za neometan razvoj. Prevođeno u praksu to je značilo da se prvo treba lišiti svih administrativno birokratskih relikta socijalističkih režima pod patronatom Svetske banke. Reformski zahtevi koje je trebalo ispuniti su se odnosili na makroekonomsku stabilizaciju, liberalizaciju cena i tržišta, čvrsta budžetska ograničenja bankama i preduzećima, privatizaciju, reformu pravosudnog i poreskog sistema i reformu institucija javnog sektora. Određujuće i željene konsekvence sprovedenih reformi bile su upravo slabljenje regulatorne uloge države i štimanje zakonodavstva u korist međunarodnih investicija. Potpuno nezaštićenu domaću proizvodnju samlela je konkurencija, a kompletna privreda postala je gotovo preko noći u potpunosti zavisna od stranog kapitala. Brzo se ispostavilo da je jedini ulog zemalja bivšeg istočnog bloka u integraciji u globalno svetsko tržiše prodaja radne snage i prirodnih resursa. U isto vreme, za globalno tržište rada ogroman kontigent novih radnica i radnika značio je i porast globalne rezervne armije radne snage i posledično snižavanje cene rada na globalnom nivou. Prema autorki Intan Suandi (Intan Suwandi) pored deagrarizacije, jedan od uzroka porasta broja globalne rezervne armije rada u poslednjih nekoliko decenija predstavlja upravo integracija radne snage bivših zemalja istočnog bloka (uključujući i Kinu) u globalno tržište. Radne snage nikad nije bilo više i nikad nije bila jeftinija! Sa druge strane, od sedamdesetih godina dvadesetog veka globalne razlike u ceni radne snage između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju postaju postaju glavni motiv izmeštanja kapitala iz centra ka periferiji. Zamena skuplje radne snage Globalnog severa jeftinijom radnom snagom Globalnog juga kao „taktike preživljavanja“ pod pritiskom smanjivanja troškova proizvodnje – kroz globalne lance snabdevanja – postaje dominantan oblik organizacije svetskog tržišta. Sofisticiraniji delovi proizvodnje ostaju u centru, radno intenzivna proizvodnja se seli na periferiju. U isto vreme, ukidanje barijera za neometano ukrupnjavanje kapitala dovodi do enormnog rasta moći multinacionalinih kompanija koje u potpunosti diriguju svetske finansije i oblikuju strukturu svetske proizvodnje. Siromašne i osiromašene države mogu jedino da stanu u red spuštajući zarade i srozavajući radno zakonodavstvo ne bi li se ispostavile isplatljivijim od onih drugih i uključile kao trenutno profitabilna karika u neki od globalnih lanaca snabdevanja. U tom kontekstu servilnost države stranom kapitalu kroz brutalno srozavanje standarda radnica i radnika pre svega oslikava odnose moći na globalnom nivou i imanje ili nemanje manevarskog prostora da se u okviru nacionalnih granica vodi iole nezavisna ekonomska politika. Slično je i sa sindikatima, nakon što im se privatizacija obila o glavu značajnim smanjivanjem članstva, nakon što su se ispostavili nedovoljno uticajni da značajno spreče srozavanje radnog zakonodavstva – njihova pat pozicija se ogleda u potkapaciranosti, zakonskim ograničenjima sindikalnog delovanja i činjenici da lokalni direktori i menadžeri fabrika imaju minimalna ovlaštenja što se tiče uslova rada, a apsolutno nikakva što se tiče iznosa zarada.

Koliko smo jeftini?

U situaciji u kojoj mali broj kompanija drži monopol nad svetskim tržištem dobara i usluga i gde se ogroman broj zemalja i privatnih proizvodnih pogona nudi istim naručiocima posla, zarada postaje politički ispregovarana kategorija koja nema dodirnih tačaka sa životnim standardom u određenoj zemlji. Prioritet je naći računicu koja će omogućiti da troškovi proizvodnje kompaniji, kao krajnjem poslodavcu, budu što niži i u to ukalkulisati najnižu moguću zaradu koju bi radnice i radnici jedne zemlje bili spremni da prihvate. A koliko je to ustvari? Ako imamo u vidu podatak da se u Srbiji u periodu od 2002. do 2015. godine broj zaposlenih smanjio za više od 66%2 i ako imamo u vidu da su godinama u kojima su ljudi ostajali bez posla prethodile godine rata, inflacije i decenijskog sunovrata životnog standarda pod sankcijama, jasno je da je najniža zarada za koju se pristaje raditi relativna kategorija. To je kategorija čija je rastegljivost direktno proporcionalna nedostatku izbora, pa će radnice i radnici koji su godinama bili bez primanja prihvatiti da rade i za tek nešto malo više od ništa – za minimalnu zaradu koja će u 2018. godini pokriti tek ¼ plate potrebne za elementarno pristojan život. Da bi stvari bile još gore, u Srbiji se prilikom utvrđivanja iznosa minimalna zarada samerava sa iznosom minimalne potrošačke korpe, koji ne predstavlja kalkulaciju nekog minimalnog iznosa potrebnog za život (ili čak preživljavanje), nego predstavlja potrošnju tri najsiromašnija sloja stanovništva u koju je uglavljeno oko 550 dinara dnevno za ishranu tročlane porodice. Iznos minimalne zarade uprkos zahtevima reprezentativnih sindikata i dalje je znatno niži od iznosa minimalne potrošačke korpe. Uvodeći minimalnu potrošačku korpu kao parametar za utvrđivanje minimalne zarade u Zakon o radu, država Srbija ustvari potvrđuje nejednakosti koje proizvodi i perpetuira organizacija proizvodnje na globalnom nivou – siromašni ostaju siromašni. Prema ILOSTAT-u iako broj zaposlenog stanovništva koje živi u siromaštvu ili ekstremnom siromaštvu poslednjih decenija opada, u zemljama sa niskim dohotkom broj zaposlenih koji žive u ekstremnom siromaštvu ne beleži značajan pad i u 2018. godini iznosi zabrinjavajućih 39% od ukupnog broja svih zaposlenih.3 Međutim, čini se da ni zarade ispod nivoa siromaštva nisu dovoljno dobar mamac za investicije. Iako je radna snaga u Srbiji u proseku za 76% jeftinija od radne snage u Evropskoj uniji4 da bi se pobedila konkurencija okolnih zemalja regiona Srbija nudi, u zavisnosti od visine investicije, desetogodišnje oslobađanje od poreza na dobit, oslobađanje dobrog dela poreza na zarade, jeftinu ili u nekim slučajevima besplatnu infrastrukturu i čuvene subvencije – direktne keš injekcije koje se kreću i do nekoliko desetina hiljada evra po novootvorenom radnom mestu. Začarani krug u kome država uzima kredite od međunarodnih institucija i plaća strane kompanije da otvore radna mesta baš ovde možda najbolje govori o tom koliko koštamo. Nismo jeftini, besplatni smo! A i nismo samo mi! Kog je dometa strukturna bahatost multinacionalnih kompanija možda najbolje govori podatak da se za prva tri meseca pandemije u 2020. godini radnicama i radnicima iz tekstilne industrije na globalnom nivou duguje između 3,2 i 5,8 milijardi američkih dolara za neisplaćene zarade i zakonski obavezujuće naknade.5 Kad je globalna kriza zakucala na vrata brendovi (multinacionalne kompanije) su bez pardona krenuli da otkazuju narudžbine svojim dobavljačima i odbili da plate već proizvedene kontigente odeće. Radnice i radnici širom Globalnog juga su u sred pandemijske agonije ostali bez posla i bez bilo kakve vrste kompenzacije, do daljnjeg. Teret krize na taj način je pao na najosetljivije slojeve stanovništva bez ikakve ušteđevine koji su eventualno amortizovale ionako prezadužene države. Ilustracije radi vredi ubaciti i podatak da je Bernar Arno, francuski „papa u svetu mode“ vlasnik multinacionalne kompanije i konglomerata LVMH, postao 2021. godne novi najbogatiji čovek na svetu.6

Ima li nade?

Ako polazeći od iznosa plate za život kroz uzroke obaranja cene rada na globalnom nivou dođemo do hiperekspoloatacije radne snage na Globalnom jugu jasno je da je perpetuiranje nejednakosti inherentno aktuelnom političko-ekonomskom sistemu. Svet rada u zemljama čija ekonomija počiva na uključivanju u globalne lance snabdevanja nema gotovo nikakve poluge moći kojima bi se usprotivio multinacionalnom kapitalu u okviru nacionalnih granica. Većina vlada siromašnih zemalja, i kad bi imala volju, nema ovlaštenja da investira u sopstvenu privredu protivno pravilima globalnog tržišta – a da ne bude kažnjena! Uz brutalnu eksploataciju radne snage, divljanje multinacionalnih kompanija širom planete, prati i brutalna eksploatacija prirodnih resursa pa je izvesno da postavka Roze Luksemburg „socijalizam ili varvarstvo“ nije neko tendenciozno zaoštreno pitanje. Možda se upravo zato pojavljuje sve više inicijativa za skromno, ali za svet rada potencijalno značajno, ograničavanje moći krupnom kapitalu i pravedniju distribuciju bogatstva od centra ka periferiji u okviru postojećeg sistema.7 Najnovija vest je stigla aprila 2020. godine kad je Evropski komesar za pravosuđe Didije Rejnders objavio je da će Evropska komisija uvesti obaveznu detaljnu analizu zaštite životne sredine i ljudskih prava u okviru globalnih lanaca snabdevanja8, a u svrhu osiguranja da „korporativni entiteti djeluju proaktivno u cilju sprečavanja rizika od kršenja ljudskih prava“. Uvođenje detaljne analize u nacionalna zakonodvastva dalo bi radnicama i radnicima priliku da svoje probleme rešavaju u pravnom okviru adresirajući direktno vrh proizvodnog lanca bez obzira što se sama kompanija ne nalazi u njihovoj zemlji, odnosno, multinacionalne kompanije bi direktno bile odgovorne za poštovanje radničkih i ljudskih prava duž celog lanca snabdevanja. Pre nego što se sa radikalno levih pozicija zagrmi o reformizmu možda bi se trebalo osvrnuti na materijalni interes radništva hipereksploatisanog Juga od ovakvih inicijativa, a dugoročno razmišljati kako treba da izgleda organizacija sveta rada koja bi na najbolji mogući način iskoristila najavljenu legislativu i otvorila mogućnost prekograničnog i regionalnog povezivanja radne snage. U tom kontekstu, koncept plate za život sa zahtevom da multinacionalne kompanije naprave redistribuciju bogatstva, ispostavlja se više kao alat i moguća polazna tačka zajedničkog otpora nego kao krajnji cilj, ako o krajnjem cilju razmišljamo kao o promeni društveno političkog sistema.

Bojana Tamindžija – Centar za politike emancipacije

Fotografija: 7C0

__________________________________________________________