Socijalna i solidarna ekonomija | Marija Jakovljević

2018-04-11T12:19:23+01:00 13. 4. 2018.|Tags: , |

foto: Nemanja Knežević / nk.rs

 

Na različitim meridijanima, u različitim ekonomsko-političkim kontekstima i različitim istorijskim trenucima, alternativna ekonomija se javljala kao odgovor na posledice invazivne ekonomije rasta. Danas postoji čitav dijapazon organizacionih ideja i modela koji predstavljaju dopunu, korektiv ili alternativu tržištu i kapitalizmu.[1] Eksploatatorski odnos prema ljudima i prirodi zahteva odgovor u vidu različitih solidarnih praksi (RIPESS (a), internet). Međutim, dok je za siromašne istisnute iz dominantnih ekonomskih tokova to stvar egzistencijalne prisiljenosti, za privilegovanije je to odluka, odnosno stvar izbora. Zavisno od političke pozicije ovih aktera, sistem ih vremenom može kooptirati tako da najpre amortizuju udare krize,[2] a potom održavaju status quo ili se one mogu razvijati tako da postanu važan transformativan činilac ka solidarnom društvu (Jakovljević 2015: 164–165).

 

Šta je socijalna, a šta solidarna ekonomija?

RIPESS mreža (Internacionalna mreža za promociju socijalne i solidarne ekonomije) navodi da se socijalna ekonomija uglavnom razume kao “treći sektor”, pored privatnog i javnog i da uključuje zadruge, različita udruženja sa socijalnim ciljevima i ekonomskom delatnošću, kao i aktere koji obezbeđuju pristup finansijama za takve inicijative.[3] U Srbiji se socijalna ekonomija najčešće vezuje za socijalna preduzeća, u koja se, prema domaćim, još uvek neformalnim klasifikacijama, ubrajaju udruženja građana koja obavljaju neku ekonomsku delatnost čiji se profit reinvestira u određeni društveni cilj, zadruge, preduzeća za stručno osposobljavanje i zapošljavanje lica sa invaliditetom, pa čak i agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i poslovni inkubatori (Cvejić et al. 2009: 27).[4] Solidarna ekonomija pak teži promeni socijalnog i ekonomskog sistema, prema shvatanju RIPESS mreže, ima antikapitalistički karakter i nudi drugačiju paradigmu zasnovanu na principu solidarnosti. Solidarna ekonomija obuhvata i civilni i javni i privatni sektor, jer u cilju postizanja dobrobiti ljudi i prirodnog okruženja adresira državu i njene politike, upravljanje resursima, pitanje vlasništva, investiranje i upravljanje finansijama uopšte, proizvodnju, trgovinu, upotrebu i sl. (RIPESS (b), internet).[5] Različiti oblici solidarne ekonomije se tako često prepliću za zajedničkim dobrima, odnosno njihovom proizvodnjom, upravljanjem, raspodelom i sl. Ponekad se o socijalnoj/solidarnoj ekonomiji govori i kao o spektru alternativnih modela okupljenih oko vrednosti humanizma, demokratije, solidarnosti, inkluzije, subsidijarnosti, diverziteta, kreativnosti, održivog razvoja, jednakosti, pravde, poštovanja i pluralizma (RIPESS (a), internet).

Bazični, ali ne i jedini model (socijalne) solidarne ekonomije predstavljaju zadruge. Kao garant njihove stabilnosti i demokratičnosti ističe se da deonice koje su članovi uložili obično se ne mogu preneti na drugo lice, ili se mogu otkupiti samo po izvornoj ceni, čime se sprečavaju spekulacije i postavlja temelj dugoročnog članstva, a u prvi plan stavljaju dugoročne vrednosti i potrebe zajednice i okruženja, potom demokratsko upravljanje i uzajamna pomoć i podrška u zadovoljavanju različitih potreba članova, kao i principi održivog poslovanja, zaštita zaposlenja (radna i vlasnička prava), podrška lokalnoj zajednici/lokalne zajednice i sve češće zaštita prirodnog okruženja (Johanisova 2016).

 

Kako ne biti progutan

Imajući ovo u vidu, najpre se postavlja pitanje zašto bi samo jedan manji deo ekonomije bio “socijalan i solidaran”, te zašto cela ekonomija ne bi bila ustrojena tako da radi u interesu društva i prirodnog okruženja, a ne male većine koja sve ostalo eksploatiše. Dok solidarna ekonomija ima aspiracije da transformiše ekonomsku realnost (što je dugoročniji i sveobuhvatniji proces), socijalna se uglavnom zadovoljava stvaranjem delimično humanije oaze u postojećem ekonomskom sistemu. Iako u okviru solidarne ekonomije prednjače politički profilisane inicijative, ni socijalna ni solidarna ekonomija nisu pošteđene onih koji prave “otklon od ideologije”. Jedna stvar je otklon od presktiptivnih ideoloških narativa, a druga nerazumevanje ili namerno ignorisanje veze ideologije i ekonomskih odnosa, što takvu inicijativu čini podložniju kooptiranju i pervertiranju.

Sa tim u vezi su i problemi koji proizilaze iz fragmentiranog razvoja socijalnih preduzetničkih poduhvata. Ukoliko cela ekonomija nije zasnovana na solidarnim principima, odnosno ne postoji podržavajući ekosistem, socijalna preduzeća se susreću sa nizom problema: od izbora odgovarajuće pravne forme (kada zakon ne prepoznaje pravni oblik socijalno preduzeće), preko birokratskih procedura za pokretanje i vođenje preduzeća, preopterećujućih poreza, pristupa adekvatnom kapitalu, do ulaska u lance nabavke i pozicioniranja na tržištu. Stoga, ukoliko osnivanje socijalnih preduzeća ne prati i razvoj adekvatnih finansijskih institucija i stvaranje povoljnog ekosistema, šanse za uspeh su slabe, a šteta po uključene ljude višestruke (iscrpljivanje, prekarna pozicija, zaduženost, otežan pristup penziji itd.).

Takođe je indikativno da se demokratsko odlučivanje unutar socijalnih preduzeća i solidarne ekonomije tretira kao socijalna inovacija, iako mnogi prostori odavno poznaju različite modele zadružnog i demokratskog organizovanja, kao što je i samoupravljanje u okvirima jugoslovenskog socijalizma. Iako u polju socijalne i solidarne ekonomije zaista dolazi i do vrlo inovativnih i progresivnih pristupa rešavanju različitih društvenih problema, nema opšte priznate definicije šta jeste a šta nije socijalna/solidarna ekonomija.

RIPESS prepoznaje i da se socijalna preduzeća neretko koriste za finalno podrivanje javnog sektora i sistema socijalne zaštite, posebno u Evropi gde se strukture države blagostanja razmontiravaju i privatizuju, ponekad i uz pomoć socijalnih preduzeća kojima se autsorsuju različite, do skora javne, usluge. Iako postoje primeri kada se socijalne usluge realizuju u saradnji javnog sektora i socijalnih preduzeća koja služe da pruže specifičniju i prilagodljiviju podršku, ipak postoji svest da se neretko zloupotrebljavaju, tako da se državi pruža pokriće da se oslobodi tih dužnosti (RIPESS (b), internet).

Indikativno je i da su mnoge zemlje ciljano deindustrijalizovane i da se nezaposlenom stanovništvu sada nude socijalne preduzetničke opcije, u šta se uklapa i retradicionalizacija pod mantrom “negovanja starih zanata”. Iza krilatice “sam svoj gazda” podvaljuje se odustajanje od borbe za kolektivna radna i socijalna prava, povratak patrijarhalnim podelama posla i negovanje individualističkog duha koji većini ne omogućava vertikalnu mobilnost. Ni model zadružnog organizovanja nije garant solidarnosti, proširenja obima radnih prava i političke emancipacije. Velike kooperative neretko funkcionišu kao (javne) kompanije, čiji se problemi kreću od okoštavanja usled profesionalizacije i racionalizacije do stavljanja profita ispred demokratskog, solidarnog i ekološkog usmerenja. Nasuprot njih su male zadruge, sa manje moći, usmerene na zadovoljavanje potreba svojih (siromašnih/deprivilegovanih) članova, socio-ekonomsku inkluziju, egalitarnost i solidarnost sa drugim grupama i inicijativama. Tu su i fiktivne zadruge, koje dati pravni okvir koriste kako bi snizile troškove radne snage, a koje funkcionišu po u potpunosti korporativnoj logici (Ferrarini, internet).

U tom smislu važno je razumeti da se svaka inicijativa, organizovanje i ekonomsko-političko delovanje mora posmatrati u kontekstu i da njeno značenje, dometi i mogućnosti kooptiranja i zloupotrebe variraju zavisno od tog ekonomsko-političkog konteksta, vrednosti za koje se zalaže, samorefleksivnosti i agilnosti da se nosi sa izazovima u okruženju, a da ne ugrozi principe demokratije, solidarnosti i odgovornosti.

 

Tekst je sastavni deo publikacije “Zajednička dobra i granice kapitalizma” koja će uskoro izaći u izdanju platforme zajedničko.org

 

[1] Za primere inicijativa u Evropi u domenu pristupa kapitalu, organizovanja zajednice i saradnje sa institucijama, vidi: Patti i Polyák 2017.

[2] Recimo, pokretanjem zadruga/socijalnih preduzeća sa idejom olakšavanja zadovoljenja nekih potreba u zajednici, koje ne zadovoljava razrušeni/okoštali javni sektor na udaru mera štednje (npr. asistirani život i rad za osobe sa intelektualnim teškoćama); ili kratkotrajno stimulisanje pokretanja socijalnog preduzeća u kome se zapošljavaju otpušteni radnici usled tzv. racionalizacije, uz kratkoročne subvencije, čime se delimično amortizuje nezadovoljstvo ili se pak zapošljavaju korisnici socijalne zaštite sa idejom društvene (re)integracije i smanjenja izdataka za socijalna davanja; ili razvijanje neformalnih ekonomskih odnosa proizvodnje i razmene od strane onih koji nemaju pristup tržištu i javnom sektoru (npr. osobe bez papira) itd.

[3] Međutim, postoje i shvatanja da je socijalna ekonomija odskočna daska za dublju transformaciju ekonomskog sistema – vidi: RIPESS (b), internet

[4] SENS, mreža socijalnih preduzeća u Srbiji, navodi da “socijalna preduzeća imaju tri konkretna obeležja: jasan socijalni cilj, demokratsku strukturu i nisu usmereni prevashodno na sticanje profita, već na ostvarivanje društvene funkcije“, a socijalno preduzetništvo definiše se kao “inovativan način da ljudi reše različite ekonomske, obrazovne, zdravstvene i ekološke probleme u svojoj zajednici kroz svoj rad – udruživanjem i korišćenjem održivih biznis modela odnosno upotrebom preduzetničkih principa.“ – videti SENS, internet

[5] Važno je pomenuti da se kolektivno vlasništvo i samoupravljanje u radnom okruženju i zajednici ističu kao centralno mesto solidarne ekonomije – detaljnije vidi RIPESS (c), internet. Kao svojevrsni pokreti otpora i funkcionalne alternative koje se umnožavaju širom sveta navode se grupe za zajedničku potrošnju i zajedničku poljoprivrednu proizvodnju, etičke banke, uzajamno održivo finansiranje/kreditne unije, lokalne valute, radničke zadruga, okupirane i kolektivizovane fabrike, zajednički radni prostori i socijalna preduzeća, zajedničko stanovanje/stambene zadruge, razmena domova (home exchange), inicijative prava na grad, tranzicione inicijative (transition towns), odrastne inicijative (degrowth initiatives), inicijative za ekonomiju bez otpada (Zero Waste), rekomunalizacija vode i komunalnih usluga, obnovljiva energija, organska proizvodnja, slow food, lokalni proizvodni lanci, deljeni transport, pametni gradovi, fair trade itd. – detaljnije vidi: Nardi, internet.

 

Reference

Cvejić, Slobodan, Babović, Marija i Vuković, Olivera (2009), Mapiranje socijalnih preduzeća u Srbiji, Beograd: UNDP, (internet) dostupno na: http://bit.ly/2pj33H9 (pristupljeno 20.01.2018.)

Ferrarini, Vieira Adriane et al., The international comparative social enterprise models – ICSEM project – Solidarity economy enterprises in Brazil: An overview from the second national mapping, (internet) dostupno na: http://bit.ly/2FNxak0 (pristupljeno 15.01.2018.)

Jakovljević, Marija (2015), “Crveno-zelena privreda”, u Vesić et al. (prir.), Vratimo socijalizma u igru: elementi za promišljanje socijalističke alternative, Beograd: Centar za politike emancipacije, str. 137-171.

Johanisova, Nadia et al. (2016), “Co-operatives”, u D’Alisa et al. (prir.), Degrowth – A vocabulary for a new era, New York and London: Routledge, (internet) dostupno na: http://bit.ly/2FPvu5B (pristupljeno 15.01.2018.)

Nardi, Jason, “Solidarity Economy in Europe: an emerging movement with a common vision”, (internet) dostupno na: http://bit.ly/2FLXxXS (pristupljeno 15.01.2018.)

Patti, Daniela i Polyák, Levente (2017), Funding the Cooperative City, Vienna: Cooperative City Books.

“What is Social Solidarity Economy“ RIPESS (a), (internet) dostupno na: http://bit.ly/2FS2EBv (pristupljeno 20.01.2018.)

“Differences and Convergences in Social Solidarity Economy Concepts, Definitions and Frameworks“, RIPESS (b), (internet) dostupno na: http://bit.ly/2FJHLfR (pristupljeno 20.01.2018.)

“A movement of movements”, RIPESS (c), (internet) dostupno na: http://bit.ly/2FKd6iP (pristupljeno 20.01.2018.)

SENS, (internet) “Rečnik socijalnog preduzetništva”, (internet) dostupno na: http://bit.ly/2G5owNq (pristupljeno 20.01.2018.)