Razvoj zajedničkog dobra kroz braunfild: Urbane ruševine u Srbiji | Vladimir Vasić

U serijama neuspelih privatizacija nekadašnjih preduzeća, širom gradova i naselja u Srbiji ostale su napuštene građevine, koje mogu da se dogradnjom i preuređenjem upotrebe u korisne društvene svrhe i preko potrebna zajednička dobra. Međutim, zbog nedostatka strategije investicionog braunfildaona su postala ekološko, estetsko i ekonomskoopterećenje urbanog područja,pri tom čineći ulog u presecanju političkih i korporativnih interesa

Beleg neoliberalne tranzicije Srbije, nije samo u demografskom sunovratu usled katastrofalne nezaposlenosti i niskim nadnicama, kojima se ne nazire kraj, već i u urbanoj stravi napuštenih fabričkih hala, postrojenja, magacina, robnih kuća, parkirališta, raznovrsnih zgrada, hotela, restorana i spomenika kulture. Nema grada i opštine, a ni sela, u kojima ne zjapi barem neka napuštena građevina, često i u samom centru ili na raskrnicama prometnih ulica, svedočeći o nekadašnjem slavnom prošlom vremenu, kada su imala svoju ulogu i korist za meštane, korisnike, zaposlenike ili su za putnike namrnike činele vizuelni simbol nekog mesta.

Obećanje da će se nekadašnji socijalistički privredni giganti oporaviti i dobiti novo ruho privatizacijom, nije se ispunilo. Ideal kapitala je da seu grčevitoj trci za profitom može neograničeno i gotovo trenutnom brzinom premeštati iz jedne poslovne grane u drugu, iz jednog regiona u drugi, oblikujući materijalne uslove proizvodnje po svojoj meri. Međutim, ogromna sredstva fiksnih investicija, ne mogu se tek tako seliti niti,baš uvek, upodobiti trenutnim i nikad nepredvidivim ćudima tržišta. Kapital ih brzo ostavlja za sobom, a napuštene građevine postaju urbanistički, sociopsihološki, ekonomski, pravni, ekološki i politički problem sa kojim lokalne zajednice moraju da se nose.

Barem retorički, mnogo se nade polagalo u investicijske prednosti braunfilda (1) ali Srbija nije do danas sačinila sveobuhvatan plan oživljavanja napuštenih građevina i sem sporadičnih incijativa, uglavnom predvođenih entuzijastičnim nevladinim organizacijama, zatim stranim privrednim udruženjima (2) i pokušaja gradskih i opštinskih uprava, gotovo da i nema značajnijih pomaka na tom polju. Iako je najavljivana izrada sveobuhvatnog katastra braunfild mesta, koji bi dao detaljan pregled građevina po raznovrsnim karakteristikama interesantnih za investiranje, ništa nije učinjeno osim što je Vojska Srbije s Ministarstvom odbrane utvrdila popis nekretnina u kasarnama. (3)

Prepuštanje tržištu da „oživi“ napuštene građevine, pokazalo se strateški kao potpuni promašaj, a pojedinačni „uspesi“ imali su svoj epilog u samovolji korporativnih interesa, korupciji, džentrifikaciji i nastanku slobodnih ekonomskih zona za strane investicije, kojima je osnovna osobina eksploatacija jeftine domaće radne snage, skandalozne poreske olakšice, dok je pitanje urbane estetike grubo odbačeno na štetu lokalnih zajednica. Zajednička urbana dobra, koja su u samoupravnom socijalizmu imala potpuno drugačiji tretma, danas suugrožena.

Na primer, u vreme socijalizma svaka mesna zajednica je imala mogućnost da na dva nivoa reši potrebe stanovništva koji žive u njoj: kroz demokratsku participaciju u opštinskim većima za pokretanje pitanja od interesa, o kojima mora da se donese odluka, i kroz autonomno raspolaganje finansijskim i materijalnim sredstvima uz mogućnost slobodog povezivanja sa drugim mesnim zajednicama, društvenim i radnim organizacijama.

Lokalnim samoupravama u tranzitornoj Srbiji, praktično je bilo onemogućeno da legalnim sredstvima rešavaju problem opustošenih industrijskih i urbanih prostora, usled dominacije Agencije za privatizaciju, (4) čija je birokratija rukovodila stečajnim postupcima nad više od hiljadu preduzeća tokom svog postojanja. Nikada se nije postavilo pitanje diskrecione moći ovog državnog organa, specijalno osnovanog za procese privatizacije, a preko koga su se sprovodile štetne prodaje preduzeća, koje su se često završavale kriminalnim aferama u kojima su bili upleteni krupni privredni i politički interesi. Ova agencija, treba istaknuti, nije samo privredne objekte, nego i sportske hale i prostore, zatim zgrade nekadašnjih javnih i kulturnih ustanova, inače podignute samodoprinosima radnih ljudi u socijalizmu, nekorektno stavila u posed države i prodala na licitaciju privatnom biznisu. Dakle, to je činjeno bez ikakvog obzira na potrebe lokalnih zajednica za očuvanjem  zajedničkih dobara u kulturi, privredi, sportu, transportu, zaštiti životne sredine i očuvanju vizuelne i arhitektonske prepoznatljivosti gradova i opština.

Jurnjava za profitom

Usled neuspešnih privatizacija  i pravno imovinskih sporova, veliki broj građevina raznovrsne namene, ostalo je da tavori zapušteno, čekajući dok se nejasni sudski postupci ne razreše. Zbog odsustva strateškog plana, državne institucije ne deluju objedinjeno u tretiranju problematike braunfilda na naučni, transparentan i demokratski način, a pod stalnim pritiskom smanjenja budžetskog deficita, ni republički organi ni lokalne samouprave nisu u mogućnosti da investiraju obimnije u napuštenu infrastrukturu, a nisu ni voljne, s obzirom na opredeljenje političkih elita da su tržište i privatna svojina poslednja reč privrednog života.

Mali i srednji biznis zbog svoje tanke akumulacione osnove ne može bitnije da uloži i preuzme braunfild lokacije, a strani kapital je zainteresovan više za grinfild investicije (5)i kupovinu preduzeća koja već uspešno posluju. Na taj način se zapravo u stvari povećava industrijska površina, jer se napuštenim kompleksima pridodaju novi, što nije u skladu s prostornim i urbanim planiranjem, koje je u svojim dokumentima fiksiralo opredeljenja šire društvene zajednice u pogledu raspodele zemljišta za život i rad. S obzirom na zvanični kurs aktuelne vlade da preduzeća u restrukturiranju treba što pre prodati, kako ne bi pravila gubitke, postavlja se opravdano pitanje: da li je uopšte moguće izaći na kraj sa zapuštenim građevinama, ukoliko je dosadašnje iskustvo privatizacije pokazalo da se ona samo uvećavaju?

I kao što to uvek biva sa odnosom ekologije i logike kapitala, tako i u pogledu braunfilda investitori jure za tržišnom konkurencijom i nisu voljni da rešavaju probleme zagađenja koje sa sobom nose mnogobrojni napušteni industrijski objekti i zgrade. Zbog same prirode proizvodnih procesa, koji su se u njima odigravali, postali su pretnja po zdravlje i bezbednost ljudi koji žive u neposrednoj blizini, pa je hitnost njihovog saniranja neopoziva. Jasno je da država mora preduzeti korake u otklanjanju takvog rizika, ali iskustvo pokazuje da će u krajnjoj liniji sama lokalna zajednica platiti ceh kroz snošenje troškova ekološkog čišćenja. Kapital ako i dođe, doći će na gotov i obezbeđen teren, koji će preuzeti za interes profita. Tako se gubi demokratska moć lokalne zajednice da odluči o tome da li opustošene građevine mogu poslužiti i u neke druge svrhe, shodno željenoj urbanističkoj estetici i zajedničkim dobrima, a ne samo za potrebe oplodnje kapitala i proširivanja tržišta.

Problematika braunfilda pokreće i preispitivanje pravnog sistema koji je neefikasan u pogledu nerazumno dugog čekanja na sudske presude, a sami zakonski propisi, vladine uredbe i nedosledna praksa tužilaštva i inspektorata, da ne spomijemo i korupciju, blokiraju lokalne samouprave i fizička lica da ispune svoja prava i uspešno završe poduhvate oživaljvanja napuštenih prostora. Da li treba uopšte reći da se na taj način direktno koči lokalni ekonomski razvoj uz sociopsihološke frustracije građana zbog neispunjenih funkcionalnosti koje treba da pruži moderan grad? Naravno, same opštinske i gradske vlasti čine metu lokalnih političkih partija i elita, koje u dosluhu s preduzetnicima i predstavnicima krupnog kapitala, zloupotrebljavaju svoj položaj u korupcijske svrhe, pa su se tako mnoge braunfild lokacije davale pod jeftin zakup ili rasprodavale, ali ne radi njihovog oživljavanja nego da bi postale zalog za mešetarenje na tržištu nekretnina ili kao zalog za izdavanje bankarskih kredita. (6)

U čitavoj ovoj problematici ne sme se zanemariti ni selo, koje takođe zbog propadanja velikih zadruga, mlekara, farmi i silosa obiluje braunfildima koji bi mogli da se stave u službu razvoja poljoprivrede i da se smanji njihov negativan uticaj na životnu sredinu. Često selo ostaje na začelju u pogledu privlačnosti za investiranje zbog udaljenosti od gradskih centara i putne infrastrukture, pa se problem zapostavljenih građevina posebno zaoštrava. Međutim, politikom oživljavanja poljoprivredne proizvodnje ovakve lokacije mogle bi da odigraju veliku ulogu u lakšem podizanju neophodne infrastrukture za objedinjenu proizvodnju mnogobrojnih domaćinstava, a čime bi im se povećala produktivnost rada.

Da bi se uspešno tretirao problem braunfilda potrebno je formulisanje ekonomskog plana razvoja koji bi u centar postavio reindustrijalizaciju Srbije uz uvažavanje postojećih ekoloških standarda, čime bi se nekadašnje industrijske zone stavile u fokus efikasne upotrebe resursa. Takva politika mora biti izrazito demokratiska i uzeti u obzir iskustva i potrebe radnica i radnika koji su stvarali impozantnu infrastrukturu jošu doba samoupravnog socijalizma, a koja se i danas može efikasno upotrebiti. Neophodno je registrovanje braunfild lokacija i smeštanje u lako dostupnu bazu podataka, kako bi se uspešno sagledale njihova struktura, obim i tip. Time se otvara mogućnost vođenja ravnomernog regionalnog razvoja, podstiče međuopštinska saradnja, pokreće demokratski proces u kome bi lokalne zajednice iskazale svoje potrebe u osmišljavanju urbaniteta u kakvom žele da žive, a stručnjaci prostornog planiranja i arhitektonskog dizajna, dobili bi okvir za razvoj i iskazivaje kreativnosti. Ekološki standardi moraju biti zagarantovani, radi ispravki nedoslednosti iz perioda socijalističke izgradnje.

U tom procesu preplitanja urbanog i industrijskog razvoja, posebno mesto ima jačanje sposobnosti radničkih slojeva za povratak kontrole nad uslovima života i rada u gradovima i naseljima čiji bi kulturološki i vizuelni identitet bio očuvan kao zajedničko dobro. Čitava ova problematika sadrži osetljivo političko presecanje između različitih interesa krupnog i sitnog kapitala, s jedne strane, i raznolikih društvenih potreba kao odraza suprotstavljenih klasnih pozicija s druge. Izbijaju na površinu i oprečnosti sela i grada, a ne manjkaju ni regionalna nadmetanja u kojima imperativi konkurencije pretežu nad solidarnošću.

Zajednička urbana dobra: od svih za svakoga

Pitanja se prosto nižu: kojim braunfildima dati prednost s obzirom na ograničenost privatnih i javnih investicija? Šta je važnije obnoviti, privredne objekte ili građevine koje su nekada bile simbol nekog grada ili mesta? Ko će snositi troškove neutralizacije ekoloških opasnosti urbanih područja,u kojima su bili smešteni nekadašnji industrijski centri? Kako izbalansirati razvoj između grada i sela? U kojoj meri dopustiti privatnom kapitalu i tržištu da reše ovaj problem iliipak država mora preuzeti na sebe glavnu ulogu i najveći deo odgovornosti? Ko je tu najviše pogođen: mesna zajednica, grad, opština, region ili čitava država? Treba li problemu braunfilda pristupiti sa stanovišta uskih privrednih potreba i tržišne isplativosti ili je dopustiva agedna promenljivih političkih elita?Prepusiti stvar stručnjacima ili unaprediti demokratski proces u kome bi se širi društveni slojevi pitali o budućnosti prostora na kome žive i s kojima su u dodiru? Da li je dopustivo dodatno zaduženje lokalnih samouprava i države, kako bi se finansirali projekti obnove industrijskih kompleksa i urbanih areala ili ih obezbediti povećanjem poreza? Da li neka mesta treba sačuvati zbog nekadašnjeg značaja ili ih jednostavno porušiti i krenuti iz početka?

Tako koncept braunfilda podleže ideološkim intervencijama u pokušaju definicije, jer od njegovog određenja zavisi koliko je zapravo problem veliki u kvantitativnom smislu i ko je sve njime pogođen, a pitanje sredstava kojima će se sve to rešavati utiče direktno na državne organe, koji moraju da balansiraju između svoje političke legitimacije koju dobijaju na izborima i nasrtaja korporativnih interesa. Dovoljno je za primer uporediti skandinavske zemlje s Rumunijom i Poljskom. Dok je kod prvih braunfild ograničen na urbanizovana područja sa dodatnim kriterijumom ogledanim u stepenu ekološke zagađenosti, udve poslednje zemljeovaj fenomen uključuje mnogo širi opseg i tip zapuštenih građevina i pratećeg zemljišta, a koji sve skupa zahvataju čak do 3,8% ukupne državne teritorije. Generalno, prosek u zapadnim zemljama čini svega 0,5%. Dakle, pravna i ekonomska određenja su različita od države do države, a sam fenomen braunfilda po sebi je složen jer ubraja ne samo napuštenu ekonomsku infrastrukturu već i vojne kasarne, nekadašnje bolnice, ustanove kulture, službene zgrade, bivše železničke stanice, luke i aerodrome.

Na sva ta pitanja ne mogu dati odgovor uski krugovi tehnokratije i državne birokratije, koje su pod uticajem promenljivih političkih elita, a s obzirom na složenost i neizvesnost urbanog planiranja u uslovima kapitalističke reprodukcije, koja počiva na eksploataciji klasnih razlika, pri tom izazivajući povratne ciklične krize, postaje nedopustivo prepustiti dalji razvoj gradova i opština stihijama tržišta. Pogotovu što preti stalna opasnost od džentrifikacije stanovništva i uspostavljanje autoritarnih odnosa kojima nema mesta u društvu koje se suočava sa ekološkim problemima, a tehnološki napredak proširuje kreativne i proizvodne mogućnosti u zadivljujućim razmerama. Radnički slojevi sa širim gradskim stanovništvom, jedini su legitimni da odlučuju kroz razgranate sisteme demokratske participacije o zajedničkim urbanim dobrima od svih za svakoga.

VLADIMIR VASIĆ je diplomirani politikolog. Bavi se političkom ekonomijom, ekonofizikom, teorijom privrednog razvoja, metodologijom društvenih nauka i organizacijom lokalne samouprave. Saradnik je više regionalnih portala i teorijskih časopisa i aktivista u organizacijama za očuvanje životne sredine.

(1)Braunfild je nastao od engleske reči „brownfield“ i označava napuštenu građevinu ili neko područje koji se mogu investicijski upotrebiti ili poslužiti nekoj drugoj opšte društvenoj nameni, a mogu imati stvarne ili pretpostavljene probleme sa zagađenjem, uglavnom se nalaze u urbanizovanim područjima i zahtevaju obnovu i dodatno ulganje kako bi bili ponovo korisni.

(2) Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) sačinila je, u saradnji s USAID-ovim Programom podsticanja ekonomskog razvoja opština (MEGA) 2009. godine dve baze podataka o grinfild i braunfild mestima. Baza je dostupna na: http://serbia-locations.rs/locations-eng/ i trenutno ima podatke za nekoliko stotina braunfild lokacija.

(3) Reč je o 3.942 objekta, površine 2.833.406 m², kao i 21.773 ha zemljišta.

(4) Njen rad je posle gašenja nastavila novoosnovana Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije od 1. februara 2016. godine

(5)Grinfild investicija predstavlja izgradnju potpuno novih fabrika, postrojenja i poslovnog prostora.

(6) Oko 11 % stranih direktnih investicija je 2011. godine korišćeno za preproduaju nekretnina. Videti šire u Ivan Radenković, Strane direktne investicije u Srbiji, Rosa LuxemburgStiftung, Beograd, 2016, str. 26 – 31.

Tekst je prvobitno objavljen u 43. broju časopisa Le Monde Diplomatique – izdanje za Srbiju u okviru programa saradnje “Podrška zajedničkog”.