Praktikovanje zajedničkog kao alternativa robnoj proizvodnji | Miloš Kovačević

2018-03-17T23:00:27+01:00 28. 2. 2018.|Tags: , |

foto: Nemanja Knežević / nk.rs

 

Kapitalizam je istorijski kontingentan oblik društvene i ekonomske proizvodnje u kojem se kroz robnu proizvodnju – kao specifičan način proizvodnje u kom se dobra proizvode za prodaju na tržištu, tj. zarad sticanja profita, a ne zarad direktnog zadovoljenja ljudskih potreba – osigurava ljudska i društvena reprodukcija. Naturalizacija robne proizvodnje, odnosno pretpostavka njene “prirodnosti”, predstavlja vid indirektnog opravdanja odnosa eksploatacije na kome se temelji kapitalizam. Pritom, treba imati u vidu da je sfera proizvodnje važnija za održanje kapitalizma od sfere distribucije. Za leve politike u sferi distribucije kapitalizam je načelno otvoren i one su bile i, i dalje jesu, predmet javne deliberacije. Međutim, leve distrubutivne politike, barem one koje su sprovođene od nastanka kapitalizma do danas, nemaju potencijal da promene sama pravila igre. Sa druge strane, kapitalizam ne može da apsorbuje leve promene u proizvodnji.

Naturalizacija robne proizvodnje u velikoj meri doprinosi održanju kapitalizma jer se njome debata o proizvodnji koja bi primarno bila usmerena na zadovoljenje ljudskih potreba zatvara pre nego što je uopšte počela. Zbog toga je dovođenje u pitanje robne proizvodnje neizbežan deo preispitivanja temelja kapitalizma. Da bi se pokazala mogućnost ljudske i društvene reprodukcije neposredovane oplodnjom kapitala, prvo je potrebno denaturalizovati dominantan način na koji se danas zadovoljavaju potrebe.

Marksova (Marx) kritika političke ekonomije pokazuje da su robna proizvodnja i razmena istorijski kontingentan oblik društvene reprodukcije i da nikako nisu prirodne ili nepromenljive. Na taj način, Marks je utro put praktikovanju zajedničkog kao alternativnom načinu osiguranja društvene reprodukcije. Praktikovanje zajedničkog se opire proizvodnji u kojoj zadovoljenje ljudskih potreba nije cilj po sebi, nego samo jedno od sredstava za stvaranje profita. Kako praktikovanje zajedničkog narušava temeljne kapitalističke pretpostavke, suštinska teorijska i praktična komponenta odbrane i reaproprijacije zajedničkog dobra je i denaturalizacija robne proizvodnje.

Aistoričnost postaje karakteristična za ekonomske teorije od vremena kada se ekonomija od politike odvojila kao samostalna nauka. Pre sedamnaestog veka se smatralo da tržište ima dezintegrišuće posledice i da država, kroz regulaciju ekonomiije, treba da integriše različite društvene aktere u veliko državno telo. Zamena državnih entiteta individuama kao konstitutivnim jedinicama društva, odvajanje države od civilnog drušva i autonomizacija ekonomije su faktori koji se vezuju za razvoj engleskog kapitalizma i koji su doprineli atomizaciji istraživanja u zasebne i diskretne teorijske sfere. Odvajanjem društvenih nauka od istorije, ekonomski odnosi i procesi počeli su da se percipiraju kao prirodni i univerzalni (Wood 2015). Ova percepcija se ubrzo prenela i na same aktere u proizvodnji, pa je tako nastala i “radnička klasa koja po svom vaspitanju, po tradiciji i navici, priznaje zahteve tog [kapitalističkog – prim. M. K.] načina proizvodnje kao neizbežne prirodne zakone” (Marks 1947: 623).

 

Milova kategorijalna greška

Istorijski posmatrano, jasno je da proces komodifikacije, kao proces postajanja robom, nije jednosmeran i ireverzibilan. Dobra i usluge ulaze i izlaze iz skupa dobara koje nazivamo robama i istorija pruža mnoge primere (de)komodifikacije. Abolicija ropstva u mnogim zemljama tokom devetnaestog i dvadesetog veka je primer izlaska iz skupa roba i ulaska u drugačije regulisanu sferu. Određena grupa ljudi je, u nekom trenutku u prošlosti, izgubila razmensku vrednost, te je nadalje regulisana netržišnim principima poput ljudskih prava. Sa druge strane, nacionalna odbrana je poslednjih decenija kroz profesionalizaciju vojske u mnogim zemljama, pa i u Srbiji, komodifikovana. Neka dobra, poput obrazovanja, su u državama sa socijalističkim nasleđem prošla pun krug od inicijalne komodifikacije, preko dekomodifikacije u vreme socijalizma, do povratka u robnu formu u vreme restauracije kapitalizma. Mogućnost postojanja zajedničkog dobra i ne-robne proizvodnje može se argumentovati isticanjem ovakvih i sličnih primera dekomodifikacije, ali mana istorijskih argumenata ovakve vrste je u tome što su podložni kontra-argumentu da ne pokazuju da je moguća dekomodifikacija svih, nego samo nekih dobara. Dalje bi moglo da se tvrdi da su dobra koja su izgubila, ili nikada nisu ni imala razmensku vrednost, samo ona dobra za koja (više) nema dovoljno interesovanja, ali da su dobra u kojima ljudi oskudevaju oduvek bila, jesu, i zauvek će biti, robe. Ovakav pogled nazivamo naturalizacijom ili oprirodnjavanjem robne proizvodnje. Naturalizacija se često pojavljuje u kombinaciji sa aistoričnošću zato što prošlost mnoge pojave razotkriva kao kontingentne. Naturalizacijom se posredno legitimizuje postojeće stanje stvari bez potrebe da se iznese bilo kakav argument njemu u prilog, jer za ono što ne može biti drugačije nije potrebno ni opravdanje. Zbog toga naturalizacija robne proizvodnje ima razorne posledice po percepciju mogućnosti praktikovanja zajedničkog.

Primer naturalizacije robne proizvodnje može se pronaći u knjizi Principi političke ekonomije Džona Stjuarta Mila (John Stuart Mill), objavljenoj u vreme kada se ekonomija konstituisala kao samostalna naučna disciplina. U odeljku posvećenom opštim uslovima za proizvodnju, dakle onim uslovima bez kojih proizvodnja, u ma kakvom obliku, ne može da postoji, Mil piše: “(…) sve dok je kvantitet prirodnog resursa praktično neograničen, on ne može, osim ako je podložan veštačkom monopolu, imati ikakvu vrednost na tržištu, s obzirom da niko ne bi dao ništa za ono što može da dobije besplatno. Ali čim ograničenje postane praktično operativno; čim nema toliko stvari za prisvajanje i upotrebu, vlasništvo ili upotreba prirodnog resursa stiče razmensku vrednost” (Mill 1909). Prema Milu, čim neko dobro postane rivalno nastaje razmenska vrednost. Ukoliko je dobro rivalno, ono će nužno dobiti razmensku vrednost, bez obzira na istorijski kontekst i oblik proizvodnje koji je u tom trenutku dominantan.

Da bi ne-robna proizvodnja bila priznata kao nešto više od čiste utopije, mora se pokazati na kakvoj vrsti greške se temelji naturalizacija. Prema Marksu, Mil i skoro svi ostali politički ekonomisti, iznoseći ovakve tvrdnje, prave kategorijalnu grešku (Murray 1990: 122). Kategorijalna greška je tip greške kojom se činjenice predstavljaju kao da pripadaju jednoj logičkoj kategoriji, iako one zapravo pripadaju drugoj logičkoj kategoriji (Ryle 1949: 16). Kategorijalna greška je predmet Marksove kritike u Temeljima slobode, ali i u Kapitalu. Ova Marksova kritika je pre svega kritika ekonomske nauke u celosti, odnosno njene manjkavosti u pogledu analize osnovnih pojmova na kojima je utemeljena, i kao takva ona pogađa kako Mila tako i druge klasične ekonomiste. Iznoseći univerzalne i nepromenjive uslove za proizvodnju Mil generalizuje kapitalistički način proizvodnje na sve oblike proizvodnje i tako ga naturalizuje (Murray 1990: 121).

 

Uprazniti mesto za alternativu: Marksove opšte i određene apstrakcije

Za razliku od Mila, razmenska vrednost za Marksa postoji samo unutar kapitalističkog načina proizvodnje. Roba kao stvar namenjena za razmenu je specifičan društveni oblik u kom se bogatstvo pojavljuje u društvima u kojima dominira kapitalistički oblik proizvodnje. Iako su robe postojale i pre kapitalističkog načina proizvodnje, samo mali broj ukupnih dobara je bio roba jer je samo mali broj dobara bio razmenjivan. Ono što je postojalo oduvek i u svakom društvu i obliku proizvodnje, pa i u kapitalističkom, je materijalni sadržaj nekog dobra i upotrebna vrednost koja iz njega proističe. Upotrebna vrednost je upotrebljivost neke stvari, odnosno njena svrha (npr. upotrebna vrednost stolice je sedenje). Materijalni sadržaj neke stvari su materijalna svojstva do kojih možemo doći razmišljajući samo o njenoj upotrebnoj vrednosti, nezavisno od društvenog konteksta (npr. da li je stolica drvena ili metalna). Upotrebna vrednost neke stvari postoji bez obzira da li ona ima i razmensku vrednost (npr. stolica koju smo napravili za svoje potrebe i ne nameravamo da je razmenjujemo). Društveni oblik neke stvari zavisi od društva u kome ta stvar postoji i u društvima sa kapitalističkim načinom proizvodnje ovaj društveni oblik je roba, odnosno dobro koje ima razmensku vrednost. Za razliku od prethodnih društava u kojima se manji deo dobara prodavao na tržištu, u kapitalističkom društvu dobra se pretežno prodaju na tržištu. Izlaskom na tržište, dobra se međusobno sameravaju i stiču razmensku vrednost postajući na taj način robe. Procesom komodifikacije dobru se, uz upotrebnu vrednost, pridodaje i razmenska vrednost i na taj način dobro postaje roba (npr. stolica koju smo razmenili za dva kaputa). Razmenska vrednost stolice je upravo dva kaputa i obrnuto, razmenska vrednost dva kaputa je jedna stolica. U razmenskoj vrednosti leži “čulno natčulni” karakter robe (Marks 1947: 36). Pre nego što se upustimo u analizu pojma vrednosti izgleda nam da dobra imaju vrednost na isti način kao što imaju i svoj materijalni sadržaj. Međutim, za razliku od materijalnog sadržaja mi ne možemo na robi da pokažemo neki kvalitet koji bi označavao pojam vrednosti i stoga roba ima “natčulni” karakter. Vrednost je odnos i ona se tek pokazuje pri sameravanju dve ili više stvari. Kako se stvari mogu sameriti samo na osnovu onoga što im je zajedničko, postavlja se pitanje na osnovu čega sameravamo dve stvari sa tako različitim materijalnim sadržajem i upotrebnim vrednostima kao što su stolice i kaputi. Marksov odgovora na ovo pitanja je da ih izjednačavamo na osnovu apstraktnog rada.[1] Pišući u Temeljima slobode o metodi političke ekonomije Marks ističe potrebu da se jasno odvoje opšte apstrakcije, odnosno opšta određenja koja pripadaju svim oblicima proizvodnje i određne apstrakcije, odnosno specifična određenja koja pripadaju samo kapitalističkom načinu proizvodnje (Marks 1977: 35; Murray 1990: 121-122). Uspostavljanjem ove distinkcije kategorijalna greška (neo)klasične ekonomije odnosno sama naturalizacija kapitalističkog načina proizvodnje može biti izbegnuta. Materijalni sadržaj, upotrebna vrednost, konkretan rad, zemlja i sredstava za proizvodnju su opšte apstrakcije, odnosno oni pojmovi bez kojih je nemoguće zamisliti ma kakvu proizvodnju. Sa druge strane, razmenska vrednost, vrednost, višak vrednosti, roba, apstraktan rad, nadnica, zemljišna renta, profit i kapital su određene apstrakcije, odnosno oni pojmovi koji postoje samo unutar kapitalističkog načina proizvodnje (Murray 2016: 9).

Klasna dominacija za razliku od ostalih oblika dominacije (rasne, rodne itd.) se sprovodi posredno, kroz eksploataciju, što otežava borbu protiv kapitalizma. Usled apstraktnosti klasne dominacije radnici se za razliku od ostalih potlačenih grupa u manjoj meri mogu osloniti na svoja neposredna iskustva. Svako lično iskustvo može na različiti način da se interpretira, a ponekad tačna interpretacija nije i najintuitivnija interpretacija ličnog iskustva. U zavisnosti od toga da li se iskustvu života i rada u kapitalizmu pripisuje pravi uzrok, zavisiće i artikulacija alternative. Tako alternativa može biti ograničena samo na sferu distribucije, kao što je to po pravilu bilo do sada, ili može da targetira robnu proizvodnju kao ključni i inicijalni generator problema poput perpetuiranja otklonjivih oblika ljudske patnje, deficita lične slobode i autonomije, blokiranja univerzalizacije uslova za ljudski razvoj, kršenja principa socijalne pravde, nedovoljne proizvodnje javnih dobara i ograničenja demokratije.

Da bi se izbegla naturalizacija kapitalizma, nije dovoljno samo odvojiti opšte od određnih apstrakcija, nego je potrebno pobrinuti se da ne dođe do kategorijalne greške. Kapitalizam se upravo i naturalizuje tako što se određene apstrakcije pogrešno predstavljaju kao opšte apstrakcije. Marks pokazuje kako se ovaj manevar izvodi na sledeći način: “Nikakva proizvodnja nije moguća bez nekog oruđa za proizvodnju, pa ma to oruđe bilo samo ruka. Nikakva proizvodnja nije moguća bez minulog, nagomilanog rada, pa ma taj rad bio samo ona umešnost koja se ponavljanim vežbanjem skupila i koncentrisala u ruci divljaka. Kapital je, između ostalog, takođe oruđe za proizvodnju, takođe minuli, objektivirani rad. Prema tome, kapital je opšti, večni prirodni odnos; tj. kad izostavim baš ono specifično što ‘oruđe za proizvodnju’, ‘nagomilani rad’, tek čini kapitalom” (Marks 1977: 9-10).

Previđanjem distinktivnih svojstava robe i kapitala, robe se izjednačavaju sa dobrima, a kapital sa sredstvima za proizvodnju. Na ovaj način se i svojstva koja pripadaju sredstvima za proizvodnju (poput svojstva da bez njih proizvodnja nije moguća) i svojstva koja pripadaju dobrima (poput svojstva da bez njih ljudska reprodukcija nije moguća) neopravdano pripisuju isključivo kapitalu i robi koji su samo jedni od mnogobrojnih društvenih oblika u kojima sredstva za proizvodnju i dobra mogu da se pojave.

 

Ispuniti mesto praktikovanjem zajedničkog

Mesto za alternativu se osvaja pokazivanjem da postojeće stanje stvari nije nužno. Međutim, da bi alternativa ispunila ovo upražnjeno mesto, potrebno je pokazati da je superiornija u odnosu na postojeće stanje stvari. Zbog toga nije dovoljno samo pokazati da je robna proizvodnja kontingentan obilk proizvodnje, nego i da je proizvodnja koja bi se vodila idejom zajedničkog dobra poželjnija alternativa.

Za razliku od praktikovanja zajedničkog, kapitalizam odlikuje nekoliko ključnih problema. Prvo, vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju se u kapitalizmu koncentriše u relativno malo ruku. Drugo, uskraćena za bilo koji drugi način da preživi, velika većina ljudi je primorana da prodaje svoj rad. Treće, kapitalista zadržava vlasništvo nad produktom proizvodnog procesa i prodaje ga na tržištu kako bi ostvario profit. Proizvodnja u kapitalizmu je robna proizvodnja zato što se proizvedene stvari i usluge prodaju na tržištu i nisu namenjene za neposrednu upotrebu. Na kraju, u kapitalizmu je proizvodnja primarno motivisana profitom. U nedostatku očekivanog profita, proizvodnja neće biti pokrenuta. Ovih nekoliko distinktivnih karakteristika kapitalizma dovode do brojnih negativnih posledica poput velike društvene i ekonomske nejednakosti, uskraćivanje ekonomske autonomije ogromnom broju ljudi i neizvesnosti u pogledu zadovoljenja čak i osnovnih potreba. U kapitalizmu ljudi gube kontrolu nad sferom koja u najvećoj meri determiniše njihov život. Da li i u kojoj meri će nečiji individualni rad biti priznat kao deo apstraktnog rada zavisi od tržišta. Tako se neki individualni rad (poput reproduktivnog rada) uopšte ne prepoznaje kao deo apstraktnog rada, dok intelektualni rad čini veću magnitudu vrednosti nego prosti manuelni rad. S obzirom da proizvođači robe ne odlučuju o vrednosti robe na osnovu količine konkretnog rada koju su u nju uložili, nego se vrednost robe konstituiše i menja nezavisno od njihove volje, namera i postupaka, njihovim životima upravljaju “tržišni zakoni” koji nisu podložni preispitivanju upravo zato što su skriveni iza naizgled prirodne vrednosti robe koja se utvrđuju nezavisno od ljudskog uticaja.

Naturalizacijom se robna proizvodnja depolitizuje i distribucija se nameće kao jedino legitimno političko pitanje. Kapitalizam je dovoljno fleksibilan da ostavi mogućnost za pobede levice unutar sfere distribucije (povećanje plata, ograničenje radnog vremena, poboljašnja uslova rada, javno finansirano zdravstvo i visoko obrazovanje), ali se naturalizacijom robne proizvodnje propušta debata o proizvodnji koja bi primarno bila usmerena na zadovoljenje ljudskih potreba. Na taj način se radikalno sužava broj pitanja koja su podložna kolektivnom odlučivanju i marginalizuju se alternative koje dovode u pitanje robnu proizvodnju kao požaljan oblik proizvodnje. Naturalizacija postojećeg stanja stvari je izraz nemoći da se iznese dobar argument njemu u prilog i nespremnosti da se otvori prostor za promišljenje koje bi rezultiralo poželjnijom alternativom. Zbog toga je naturalizacija indikator demokratskog deficita. Kroz stepen naturalizacije robne proizvodnje se očitava stepen autoritarnosti kapitalizma kao političkog i ekonomskog sistema. Kada je robna proizvodnja nedodirljiva kao što je to slučaj danas, ljudi ne samo da gube ekonomsku autonomiju kao proizvođači i potrošači, nego i gube političku autonomiju kao građani. Zato nam je više nego ikada potrebno praktikovanje zajedničkog koje bi se opiralo robnoj proizvodnji i koje bi ljudima omogućilo da povrate ekonomsku i političku kontrolu nad svojim životom koja im je u kapitalizmu oduzeta. Praktikovanjem zajedničkog bi navedeni problemi bili izbegnuti zato što bi se jednakim pristupom sredstvima za proizvodnju onemogućila veća društvena i ekonomska nejednakost, a kroz najveće moguće učešće u upravljanju resursima i proizvodnjom osigurala maksimalna ekonomska i politička autonomija i izvesnost u pogledu zadovoljenja potreba i preferencija ljudi koji bi se po prvi put istovremeno prepoznali kao proizvođači, potrošači i građani.

 

Tekst je sastavni deo publikacije “Zajednička dobra i granice kapitalizma” koja će uskoro izaći u izdanju platforme zajedničko.org

 

[1] Rad koji proizvodi robu ima dvostruku karakter koji je paralelan dvostrukom karakteru robe (upotrebna vrednost i vrednost). Upotrebnu vrednost stvara konkretan rad. Apstraktan rad čini vrednost. Kao što se različiti materijalni sadržaji sa različitim upotrebnim vrednostima tokom razmene posmatraju kao roba i apstrahuje se od njih kvalitativno, tako se i od različitih konkretnih radova mora apstrahovati od njihovih kvaliteta. Kao i vrednost, ni apstraktni rad nije opažljiv. Samo je konkretan rad opažljiv.Ipak, apstraktan rad nije ni običan pojam (mentalna apstrakcija), nego “realna apstrakcija” koja se održava u ponašanju učesnika u razmeni, a da oni pritom ne moraju da ga budu (i najčešće nisu) svesni. Tokom razmene apstrahuje se od upotrebne vrednosti robe i ona se samerava u pogledu vrednosti. Naravno, kada se roba kupuje mi imamo na umu njenu upotrebnu vrednost, ali ovde nije fokus na onome šta mislimo, nego na onome šta mi radimo kada razmenjujemo robu. Razmenom robe mi apstrahujemo od konkretnog rada i dolazimo do apstraktnog rada koji nam omogućava tu razmenu. Zbog toga je razmena neodvojiva od robe, dok je roba neodvojiva od apstraktnog rada.

 

Reference

Heinrich, Michael (2015), Uvod u Marksovu kritiku političke ekonomije, Zagreb: Centar za radničke studije

Marks, Karl (1947), Kapital, Beograd: Kultura

Marks, Karl (1977), Temelji slobode, Zagreb: Naprijed

Mill, John Stuart (1909), Principles of Political Economy with some of their Applications to Social Philosophy, London: Longmans, Green and Co.

Murray, Patrick (1990), Marx’s Theory of Scientific Knowledge, Amherst: Humanity Books.

Murray, Patrick (2016), The Mismeasure of Wealth: Essays on Marx and Social Form, Leiden; Boston: Brill.

Wood, Ellen Meiksins (2015), The pristine culture of capitalism: a historical essay on old regimes and modern states, London; New York: Verso Books.

Ryle, Gilbert (1949), The Concept of Mind, London: Hutchinson`s University Library.