foto: Nemanja Knežević / nk.rs
U vreme kada se od neprofitnih delatnosti, poput obrazovanja i zdravstva, očekuje da privređuju radi finansiranja sopstvene produkcije, ne bi trebalo da čudi potpuno odsustvo zajedničkih dobara iz fokusa poslovnih banaka. Kada biznis planovi ne pokazuju potencijal za generisanje profita odnosno tzv. “održivost”, klasične komercijalne banke zatvaraju vrata svojih filijala. Takođe, zajednice koje upravljaju određenim resursima ili zalihama, vođeni drugačijim principima od kapitalističkih, često nisu voljne da stupaju u poslove sa bankama. Imajući to u vidu, za početak je dobro objasniti ponašanje finansijera sa kojima se najčešće susrećemo – (poslovne) banke, čiji je glavni predmet poslovanja izdavanje i naplata kredita. Trenutno, banke predstavljaju samo jedno od nekoliko legalnih rešenja za “intertemporalno” ekonomsko delovanje, odnosno donošenje bilo kakvih odluka i preduzimanje koraka koji podrazumevaju štednju, investiranje, ponudu rada i sl., za neki budući period. Za svoje pozajmice u vidu kredita, banke autonomno određuju kamatu, a pored toga, način za ostvarivanje profita su i bankarske takse i provizije, kao i operacije na, kako domaćem tako i stranom, međubankarskom tržištu. Ovom tržištu pristup imaju samo specijalizovane finansijske institucije, a na njemu se trguje novcem u različitim oblicima.
Zahvaljujući postojanju banaka, u okvirima kapitalističkih sistema se razvija i preduzetništvo kao način da i oni koji nemaju kapital mogu da, pozajmljivanjem novca za pokretanje biznisa, promene svoju klasnu poziciju. Sredstvima od dobijenih komercijalnih kredita, korisnici pokreću proizvodnju u nadi da će prihodi koje imaju od prodaje svoje robe (dobara i usluga) na tržištu biti dovoljni za pokrivanje troškova, uključujući i troškove pozajmice. U klasičnom bankarstvu, malim i srednjim preduzećima je veoma teško da dođu do povoljnih kredita, zbog toga što im se pripisuje visok rizik poslovanja, tj. mogućnost da će u tržišnoj utakmici izgubiti u nadmetanju sa velikim konkurentima. To konkretno podrazumeva visoke kamatne stope, ograničenje na manje iznose pozajmica, različita obezbeđenja za slučaj bankrotstva (poput hipoteka na nepokretnosti ili zaloga druge vrste), što dodatno pogoršava položaj onih koji su primorani da na ovaj način obezbede sopstvenu egzistenciju i povećava njihov rizik od osiromašenja u slučaju neuspeha na tržištu. Konačno, situacija je takva da su najzastupljeniji i najpovlašćeniji klijenti banaka upravo vlasnici krupnog kapitala.
Posebno nakon velike krize finansijskog sektora iz 2007/2008. godine, sve su prisutniji koncepti socijalnog, etičkog, alternativnog, održivog i razvojnog bankarstva. De Klerk (Frans de Clerk) ističe da se etički preporod ovog sektora već dešava zajedničkim naporom samosvesnih potrošača, etičkih investitora, društveno odgovornih biznisa, nevladinih organizacija, kulturnih industrija, i vodećih međunarodnih institucija koje zajednički rade na trostrukoj “donjoj liniji” koju čine ljudi, planeta i profit (De Klerk 2009). Moralistički pristup ovog autora koji rešenje problema finansiranja društvene reprodukcije vidi u moralnoj renesansi postojeće globalne ekonomije nije samo svojstven De Klerku. Veliki broj finansijskih stručnjaka koji promovišu i razvijaju etičko bankarstvo takođe smatra da odgovornost za razvoj socijalno i ekološki održivog sistema finansiranja pada na same aktere na tržištu kapitala.
Sam pojam etike u bankarstvu podrazumeva integrisanje ekološke, etičke i socijalne analize u investiciono odlučivanje, zajedno sa čisto finansijskom evaluacijom instrumenata (akcija i obveznica). Ovo znači odabir hartija od vrednosti (HoV) koje zadovoljavaju specifične kriterijume odgovornosti – postavljene unapred – u pogledu transparentnosti i poštenja prema ključnim subjektima (zaposlenima, akcionarima, klijentima, životnoj sredini, građanima, budućim generacijama i dr.). (Delia 2013: 39) Pored toga što je teško razviti metode za analizu ekoloških, etičkih i socijalnih mehanizama za merenje etičnosti finansiranja, potrebno je obezbediti i zaštitu javnog interesa u najširem smislu, kao i uključivanje svih subjekata na koje ovakvo donošenje odluka ima uticaja. HoV same po sebi ne mogu da zadovolje bilo kakve kriterijume odgovornosti, posebno ne u pogledu poštenja prema ključnim subjektima, s obzirom na to da ostaju u vlasništvu finansijskih institucija, a same po sebi predstavljaju dokumenta koja dokazuju vlasništvo nad određenim dobrima i njihovu vrednost izraženu u novcu. Ukoliko ne dođe do promene u vlasničkim strukturama nad pomenutim HoV i to od finansijskih institucija ka pomenutim ključnim subjektima, ne postoji način da se pomenuto poštenje garantuje.
Primere dobrih praksi ovako postavljenog koncepta etičkog bankarstva možemo naći u saradnji dela evropskog civilnog sektora koji se fokusira na razvoj samoupravnih praksi u gradovima i etičkih banaka kao što su GLS banka u Nemačkoj, Trodos u Holandiji, Banca Etica u Italiji. Plod ovakve saradnje su obično zadruge sa razvijenim biznis planovima koje na tržištu obezbeđuju sredstva za finansiranje nekomercijalnih aktivnosti. Kristijan Graufogel (Christian Grauvogel) primećuje da postojeća ekonomizacija prethodno javnih ili nekomercijalnih sektora mora da se analizira iz kritičkog ugla, s obzirom na to da je situacija ovih samofinansirajućih inicijativa ambivalentna. Finansirajući svoje neprofitne aktivnosti kroz komercijalne aktivnosti, ovakvi modeli ubrzavaju nestanak države blagostanja (Grauvogel 2017: 52).
Od nedavno i u regionu posluje etička banka. Konkretno, radi se o Ebanci iz Hrvatske, čiji je jedan od članova operativnog tima i Goran Jeras. On problem klasičnog poslovnog bankarstva vidi u maksimizaciji profita pri minimalnim ulaganjima, što se postiže kroz nenamenske potrošačke kredite za građane koji u ukupnom obimu kredita u Hrvatskoj učestvuju sa preko četrdeset odsto. Ovi krediti ne služe produkciji i razvoju ekonomije, već samo potrošnji, što korisnike kredita stavlja u gori položaj. Jeras rešenje ne vidi u državnoj regulaciji, već u razvoju etičkih banaka koje su u vlasništvu svojih klijenata, dele poslovni prostor sa organizacijama svojih klijenata, novac investiraju nazad u projekte svojih klijenata/vlasnika i ne bave se špekulacijama na međubankarskom tržištu (Jeras, internet). Uprkos dobrim namerama i potencijalno etičkim principima poslovanja, etičke banke i dalje ostaju u privatnom vlasništvu bez obzira što je reč o njihovim klijentima, što ostavlja otvoren prostor za oportuno ponašanje i ostavlja nas na milost i nemilost etici njihovih vlasnika.
Može se zaključiti da ovako koncipirano etičko bankarstvo ne zadovoljava u potpunosti specifične uslove finansiranja zajedničkih dobara, čiji su interesi po prirodi drugačiji od onih koje imaju akteri na tržištu. Ne samo da nedostaju regulative koje obavezuju finansijski sistem na etično ponašanje, već nedostaju i bilo kakvi pravni okviri koji podstiču organizovanje parafinansijskih institucija koje bi svoja sredstva prikupljala i plasirala na principima koji nisu tržišni. Iako razvoju zajedničkih dobara pogoduje koncept etičke banke, nesunjivo više od klasičnih komercijalnih banaka, mogućnost za oportunističko ponašanje bi trebalo sistemski onemogućiti. Sve dok postoji mogućnost da se zajednička dobra saobraze sa kapitalističkim praksama zbog nedostatka valjanih institucionalnih potpora koje omogućavaju vantržišno poslovanje, velike su šanse da će se to i dešavati.
Reference
Frans De Clerk (2009), “Ethical Banking”, (internet) dostupno na: http://bit.ly/2FT7v5z (pristupljeno 19.02.2018.)
Delia, E.P. (prir.) (2012), Introducing Ethical Investment In a Dynamic Society, APS BANK, (internet) dostupno na: https://goo.gl/qc1VJ4 (pristupljeno 15.02.2018)
Grauvogel, Christian (2017), “With capital against speculation. New institutions and cooperative finance in times of austerity”, u Patti, Daniela i Polyak. Levente (prir.), Funding Cooperative City. Community Finance and the Economy of Civic Spaces, Vienna: Cooperative City Books, str. 45-50.
Jeras, Goran (2017), “Etična banka i decentralizirani razvoj lokalne ekonomije”, (internet) dostupno na: http://bit.ly/2G1lkCi (pristupljeno 19.02.2018.)