Ekonomski antropolog Džejson Hikel je istaknuti zagovornik odrasta (degrowth): teorije prema kojoj, ako želimo osigurati svoje blagostanje i zdravlje planete, moramo napustiti kapitalističku opsesiju ekonomskim rastom. Njegova premisa je jasna: ako priznamo ozbiljnost klimatske krize, moramo prihvatiti i potrebu za radikalnom transformacijom naših ekonomija.

Suzane Kruger: Diskusija o skretanju fokusa s ekonomskog rasta je u punom jeku. U Holandiji sada govorimo o “opštem blagostanju”, koje meri blagostanje, a ne samo bruto domaći proizvod. To je korak u pravom smeru, zar ne?

Džejson Hikel: Naravno. Divno je da se događa promena u načinu na koji merimo prosperitet – da sada posmatramo koliko ljudi ima pristup dostojanostvenom stanovanju ili životni vek. Čak i klasični ekonomisti poput Josepha Stiglitza kažu da je BDP, koji je samo tržišna vrednost svega što je proizvedeno, loš način merenja blagostanja. Bivši francuski predsednik Sarkozi uspostavio je celu državnu komisiju na tu temu.

Ali mi smatramo da to nije dovoljno. Ako vam automobil krene niz liticu, ne možete samo usporiti. Taj pristup ne rešava osnove problema: da je naša potrošnja energije i resursa daleko iznad onoga što planeta može podneti. Morate se uhvatiti u koštac s ovim pitanjem, a odrast upravo to i radi.

Čini se da bismo u teoriji mogli imati ekonomski razvoj u kom se kombinuje rast BDP-a s manjom potrošnjom energije i efikasnijom upotrebom resursa. Ali možemo li zaista odvojiti rast od naših planetarnih granica?

U teoriji, da, ali u stvarnosti – ne. Nauka je vrlo jasna po tom pitanju. Tokom predhodnih godina smo uspeli utvrditi da više rasta znači veću potrošnju resursa, čak i u situacijama visoke efikasnosti. I UN-ov Međunarodni panel za resurse došao je do istog zaključka.

Neke visoko razvijeni države su uspele da povećaju bruto domaći proizvod (BDP) istovremeno smanjujući emisiju gasova staklene bašte prelaskom na solarne i druge obnovljive izvore energije. Ali to nije poenta. Moramo ubrzati smanjenje emisija. Trenutno nijedna država na svetu ne sledi put koji će nas održati ispod 1,5 stepena zagrevanja – čak ni Švedska ili Ujedinjeno Kraljevstvo. Sjedinjenim Državama je potrebno smanjenje emisija gasova staklene bašte od 17 odsto godišnje, što je mnogo brže od trenutnog tempa. Naš predlog je smanjiti proizvodnju manje bitnih predmeta kako bismo smanjili potrošnju energije. Ovo više nije manjinski stav; najnoviji izveštaj Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC) takođe navodi da razvijene zemlje treba da koriste manje energije i da to nije u skladu s rastućom ekonomijom.

Neki političari, čak i unutar zelenog pokreta, oprezni su u pogledu poruke o ekonomskom usporavanju ili o odrastu.

Smanjenje BDP-a nije cilj; to je rezultat hitnih intervencija za očuvanje naseljivosti planete. Ako počnete da proizvodite manje terenskih vozila (SUV) ili manje privatnih aviona, BDP će pasti. U Sjedinjenim Državama, ako pređete sa privatnog zdravstvenog sistema na javni, BDP će pasti. Ali to nema negativan uticaj na naše društvo niti na naše osećanje blagostanja.

Trenutno, osećanje blagostanja je prilično ograničeno u velikim delovima društva jer je naša proizvodnja duboko nedemokratska. Njome upravlja i određuje je mali broj “akcionara“ (shareholders) čiji je cilj maksimizacija profita, a ne zadovoljenje ljudskih potreba. Rezultat je izuzetno neefikasan sistem koji troši previše resursa i ne zadovoljava osnovne ljudske potrebe. To je iracionalna ekonomija.

Brza moda je dobar primer. Svi želimo nešto da nosimo, ali ne volimo majice koje se raspadaju posle prvog pranja. Da je ekonomija demokratičnija i usredsređena na zadovoljavanje naših stvarnih potreba, postigli bismo bolje, socijalno usmerene rezultate, kao i smanjenje potrošnje energije. Iskreno, ne mogu da zamislim snažniju dobru vest od toga.

U vašoj knjizi “Manje je više” (Less is more) govorite o smanjenju proizvodnje dobara koja ne služe javnom interesu, poput privatnih aviona i SUV vozila. Ali ko odlučuje šta je dobro za javno blagostanje, a šta nije?

Vlade mogu pružiti usluge koje mogu učiniti konzumaciju ovog tipa luksuznih dobara nepotrebnom. Ako imate kvalitetan, pristupačan javni prevoz, ljudi će ga birati – jeftinije je, lakše i zabavnije od korišćenja sopstvenog automobila. U Barseloni možete se voziti metroom za jedan evro; električni autobusi su još jeftiniji, a električni bicikli koštaju samo nekoliko centi. Sistem iznajmljivanja bicikala je veoma popularan.

Dokazano je mnogo puta da javne usluge obezbeđuju blagostanje sa minimalnom upotrebom energije i sirovina, i to čine jeftinije od privatnog sektora. Takođe možemo smanjiti nejednakost u društvu, na primer putem poreza na bogatstvo i progresivnim oporezivanjem. Na kraju krajeva, polazna tačka odrasta je smanjenje potrošnje bogatih.

Francuski ekonomista i istoričar Tomas Piketi tvrdi da smanjenje kupovne moći bogatih predstavlja najbolji način borbe protiv klimatskih promena. Takođe moramo započeti demokratski dijalog o tome gde treba smanjiti potrošnju. Sigurno nije teško da pronađemo razumne regulative kako bismo suzbili izuzetno zagađujuću brzu modnu industriju, na primer. Imamo ograničenja brzine na auto-putu i standarde emisija za automobile, zar ne?

Ako ne možemo voditi razgovor o tome šta želimo proizvoditi kao društvo i kako želimo koristiti naše resurse, šta je onda svrha demokratije? Na svojim predavanjima često pitam studente da identifikuju koje sektore smatraju destruktivnim i manje potrebnim. Uvek dolaze do istih primera. Svi mogu prepoznati proizvode koji predstavljaju problem.

Ako bi ekonomija bila demokratičnija i fokusirana na zadovoljavanje naših stvarnih potreba, imali bismo bolje, socijalnije rezultate, kao i smanjenu potrošnju energije.

Gledajući kroz prizmu socijalne pravde, da li je mudrije stvoriti regulativu koja bi učinila da određene stvari budu potpuno nedostupne ili bi trebalo oporezivati zagađujuće proizvode i aktivnosti, tako da budu dostupni onima koji žele (i sposobni su) da plate? U zelenoj politici, to je često suština problema.

Uzmimo avijaciju, na primer. Očigledno ne napredujemo u pronalaženju načina letenja koji su neutralni po pitanju ugljenika, tako da ćemo morati da ovu aktivnost da smanjimo. Ali kako to učiniti na pravičan način? Možete predložiti da ljudi plaćaju tržišnu cenu za prvi let koji obave tokom godine. Svi letovi nakon toga bili bi progresivno oporezovani, tako da bi ljudi više plaćali.

To nije nerealno, jer većina ljudi koji lete su veoma bogati. A ljudi bi trebali biti u mogućnosti posetiti bolesnog člana porodice, na primer. Nisam za ograničenja koja su ista za sve, niti za jedinstveni porez, jer siromašni ljudi tada nose najveći teret, dok bogati jedva primećuju.

Tu leži problem kada je pravedna tranzicija u pitanju. Mi se trudimo da bolje redistribuiramo prihode i oporezujemo zagađivanje i emisije CO2, ali i dalje imamo ljude koji mogu priuštiti da kupuju stvari i ljude koji to ne mogu. To znači da su potrebne dodatne politike.

Tačno. Porez na gorivo u Francuskoj nesrazmerno više je pogodio siromašne ljude, pa su “žuti prsluci” imali sva prava da se protive tome. Često bivamo podesćani da, ako klimatska politika nije socijalna, neće uspeti. Predlozi politike odrasničkih eko-socijalista direktno se bave tim problemom.

Zalažemo se za besplatno zdravstvo, besplatnu vodu i energetsku kvotu za svaku porodicu, kao i javnu opciju za dobru i zdravu hranu. Javne usluge su ključne u prelasku na odrast, jer uklanjaju vezu između rasta i blagostanja. Na taj način možete biti sigurni da svako ima pristup stvarima koje su im potrebne za dobar život, a da ne moramo sve više proizvoditi u privatnom sektoru.

Takođe govorite o garanciji za posao u svojoj knjizi. Kako bi taj garantovani posao izgledao?

Osnova svake inicijative prelaska na odrast trebala bi biti garancija zelenih poslova. Znamo da privatni sektor neće dovoljno brzo delovati u mnogim stvarima koje su nam potrebne za zelenu tranziciju: izgradnja infrastrukture za obnovljivu energiju, proširenje javnog prevoza, povećanje energetske efikasnosti domova. Garancija za klimatske poslove može mobilisati ljude da obavljaju tu vrstu posla.

Sjajna stvar je što kada ljudima prezentujete tu ideju – to smo otkrili istraživanjem – 60 do 70 posto entuzijastično reaguje. Ljudi žele da budu uključeni u važne društvene projekte. Radije bi obavljali takav posao nego da generišu profit za kompaniju. Ako su poslovi zagarantovani, možete takođe voditi racionalan razgovor o ekonomiji. Sada ne možemo razgovarati o smanjenju sektora avijacije jer ljudi žele znati šta će se desiti sa poslovima.

Da li bi ti poslovi trebali biti u javnom sektoru? U Holandiji, sve oblasti na koja se referišete – energija vetra, sektor izolacije i instalacija, i socijalno stanovanje – su visoko privatizovani.

To je problem, jer da, ti poslovi bi trebali biti javni. Distribucija i raspoređivanje zelenih poslova trebalo bi biti, što je moguće više, decentralizovano i demokratsko. Lokalno stanovništvo bi trebalo da odredi šta je potrebno na njihovom području. Ako zajednici treba bolja briga ili pomoć u obnavljanju obližnje šume, radna snaga može biti mobilisana oko toga. Finansiranje dolazi od centralne vlade, ali upravljanje može biti decentralizovan. Izuzetak su, naravno, nacionalni projekti poput energetske infrastrukture.

Često bivamo podesćani da, ako klimatska politika nije socijalna, neće uspeti.

U slučaju Covid-19, vlade su brzo izgradile veliku infrastrukturu za testiranje i vakcinaciju. Da li smo iz toga nešto naučili?

Da. Kao što je francuski sociolog Bruno Latour rekao, naučili smo da postoji „kočnica u slučaju opasnosti“ za ekonomiju. Sada znamo da je, u principu, moguće zatvoriti sektore koji su štetni ili manje neophodni. I naučili smo da vlada može reorganizovati proizvodnju tako da se stvari koje nam trebaju mogu proizvoditi izuzetno brzo. Možete tražiti od kompanija da proizvode maske za lice; takođe ih možete zamoliti da proizvode vetroelektrane. Takođe smo naučili koji su poslovi neophodni, i to znanje možemo iskoristiti u klimatskoj krizi. Koje poslove zaista moramo zaštititi? One u zdravstvu, u proizvodnji hrane – dakle, one kojih će se svako setiti.

Što se tiče energetske krize povezane sa ratom u Ukrajini, čini se da ona ne pruža očekivani podsticaj ka održivijem korišćenju energije. Ili se bar čini da je to mač sa dve oštrice.

U SAD-u, Bajden – takozvani „predsednik za klimu“ – ulaže velike napore da poveća domaću proizvodnju nafte kako bi se smanjila zavisnost od Rusije. Ali ako vaša ekonomija nastavi da koristi sve više energije u uskom tržištu, inflacija će takođe rasti. Zapravo, inflacija je ništa drugo do diskrepanca između ponude i potražnje. Ako Evropa želi obuzdati inflaciju, to može učiniti jednostavno smanjenjem potrošnje energije. Nemačka je naučila tu lekciju – samo pogledajte njenu mesečnu kartu za javni prevoz od 9 evra [iz leta 2022].

Otvaranje novih polja za ekstrakciju gasa i nafte takođe je podstaknuto od strane lobija za fosilna goriva. Kako da izbacimo fosilni lobi iz naših političkih sistema?

Sektor fosilnih goriva treba biti u rukama vlade. To je najveći lobistički div koji je svet ikada video, a njegove kompanije su moćnije od većine zemalja: mogu podmititi političare i preopteretiti medije propagandom. Pokušavamo da se borimo protiv toga, ali se uvek završi porazom. Čim počnemo da govorimo o regulisanju industrije na bilo koji značajan način – a kamoli o smanjenju proizvodnje fosilnih goriva – zapadnemo u bitku koju ne možemo dobiti.

Dakle, taj sektor treba biti u javnim rukama. Na kraju krajeva, nafta ispod naših nogu pripada svima nama. Ako je u javnim rukama, može se razgovarati o tome kako upravljati smanjenjem upotrebe – gde je najpotrebnija energija i za koje ljudske potrebe – bez izazivanja previše haosa u pogledu cena energije. Evropske zemlje trenutno su prilično nemoćne: nemaju kontrolu nad cenama energije ili nad količinom gasa koji teče. Tapkaju u mestu, zaglavljeni usred klimatske krize, ali nisu u mogućnosti da se njom bave.

Primetio sam da ste izgledali iznenađeno kada sam počeo da govorim o nacionalizaciji industrije fosilnih goriva. Mi smo odlučili da do 2030. godine smanjimo emisije CO2 za polovinu, a razvijene zemlje to zapravo moraju učiniti još brže. Političari vole da govore o emisijama, ali suština je da upotreba fosilnih goriva takođe mora biti prepolovljena. Ne vidim kako će se to desiti ako industrija nije u rukama vlade.

Ono što vi govorite je da bismo trebali otkupiti kompanije poput Shell-a.

Da. Vlade su to trebale da urade pre dve godine kada su cene akcija pale.


Zašto smatrate da je to presudno? Zar iste ciljeve ne možete postići tradicionalnim mehanizmima naplate i zakonodavstvom?

(Fosilni) Sektor će se suprotstaviti svakom zakonodavstvu; uvek su to radili i uvek pobeđuju. Ako kompanije koje se bave fosilnim gorivima odluče kako će se smanjenje upotrebe odvijati, tada će one takođe odlučivati ko će imati probleme kada dođe do nestašice. Milioni ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu moraju da biraju između hrane i grejanja; ovo ne bi trebalo da se dešava u razvijenom društvu.

Vlade moraju obezbediti da obični ljudi i ključni sektori usluga dobijaju energiju po fer ceni. Ko ima pristup privatnoj zdravstvenoj zaštiti u Sjedinjenim Američkim Državama? Sigurno ne oni kojima je najpotrebnija.

Ovaj intervju je prvobitno objavljen u časopisu “De Helling“.

Prevod: Tatjana Avramović

Fotografija: Josep Lago / SHooting