foto: Nemanja Knežević / nk.rs

 

Znanja iz teorije i prakse prirodnih zajedničkih dobara koja do sada imamo samo su početak promišljanja održive društvene organizacije upravljanja prirodnim resursima. Iako kapitalizam ne menja svoju osnovnu logiku rasta i eksploatacije, neki uslovi sredine se menjaju i ukoliko ih ne koristimo mudro i temeljno subverzivno, ne samo u redistribuciji, nego i u načinu proizvodnje, oni će ga ili reprodukovati ili čak ojačati. Prva zajednička dobra oko kojih su se društva organizovala kroz istoriju bila su prirodna dobra. I danas, najčešći primeri za analizu zajedničkih dobara su prirodna dobra, poput vodotoka, pašnjaka, šuma i zemljišta. Istraživanje Elinor Ostrom (Elinor Ostrom) o zajedničkim dobrima, s kraja prošlog veka, bavilo se takođe prirodnim dobrima i donelo veoma korisne zaključke i za zajednička dobra iz drugih domena.[1] Međutim, pojam prirodnih zajedničkih dobara nosi sa sobom dve danas višestruko porozne odrednice – prirodno i zajednica – koje je značajno preispitati, kako bismo možda mogli da iznađemo novu paradigmu prirodnih zajedničkih dobara.

 

Proizvoljnost prirodnosti

U kontekstu savremenih zajedničkih dobara, gotovo je nemoguće upotrebiti klasičnu podelu na “prvu” i “drugu” prirodu,[2] jer smo u proizvodnji “druge prirode”, sem dubokih okeana, stigli i do otvorenog svemira. “Prva priroda” ovde predstavlja sve ono što postoji potpuno netaknuto čovekovim radom. Nasuprot tome je “druga priroda”, koju je čovek proizveo uključujući društvo i druge apstrakcije. Primer prve prirode bili bi vulkanski minerali ili vrste preistorijskih životinja, dok drugom prirodom možemo obeležiti oranice, sorte voća i povrća, rase pasa. Prirodna zajednička dobra uobičajeno razlikujemo u odnosu na ostala zajednička dobra po tome što su nastala i reprodukuju se (uglavnom) nezavisno od antropogenih uticaja. Čovek ih zatiče u prirodi, prevodi upotrebom u resurs ili dalje modifikuje prema svojim potrebama. Ipak, ova distinkcija nije nimalo egzaktno utvrdiva. Čovek je u tolikoj meri izvršio uticaj i proizveo svoju životnu sredinu, da je gotovo nemoguće izdvojiti ijedan deo planete koji bi spadao u prvu prirodu (Smith 1954).

Da stvar bude komplikovanija, stvarajući nove uslove sredine, izvršio je posredan uticaj i na autonomnu reprodukciju one prirode koja je do skora bila netaknuta. Pojam antropocen trebalo bi da označi geološku epohu naše planete, koju odlučujuće odlikuje upravo uticaj čoveka na Zemlju. Tek što je zaživeo u naučnoj zajednici, ovaj pojam je već pretrpeo kritiku i dobio adekvatnu alternativu – kapitalocen (Moore 2016). Od ideje da čovek, prirodno, kao biološka vrsta proizvodi prirodu i prirodne poremećaje u toj meri da stvara nove geološke uslove, tačnija je teorija prema kojoj to proizvodi zapravo kapitalizam, svojim načinom proizvodnje i eksploatacije resursa uz neophodnost konstantnog rasta. Na koncu, dizajnom novih genoma vrsta ostajemo u bioetičkim dilemama šta ćemo uopšte nazvati “prirodnim”. No ipak, ako analiziramo bilo koje prirodno zajedničko dobro, uvidećemo da su za njegovo postojanje i dalje najzaslužniji ne-ljudski prirodni faktori, čije procese i zakone, bar onoliko koliko su mu poznati, čovek replicira i podražava, dok istovremeno oni ostaju nezamenjivi za osnovnu društvenu reprodukciju. Stoga je ovakva zajednička dobra možda preciznije nazivati i zajedničkim dobrima prirodnog porekla ili dobrima porekla bliskog prirodnom.

Dok druga zajednička dobra, poput kulture ili znanja, mogu biti apstraktna, prirodna zajednička dobra skoro uvek su konkretno i materijalno predstavljena u čovekovoj okolini. Prema konvencionalnoj ekonomiji, za takva, konkretno predstavljena materijalna, dobra možemo zaključiti da su nužno suparnička. Ovo znači da nečija upotreba resursa smanjuje mogućnost drugome da upotrebljava isti resurs. I zaista, onaj ko eksploatiše naftu sprečava nekog drugog da joj pristupi. Čak i u slučaju globalnih prirodnih zajedničkih dobara[3] usled ogromnog rasta ljudske populacije praćenog rastom potreba i zagađenja, dolazimo do suparništva u korišćenju resursa iz okeana ili čistog vazduha.

 

Društvena reprodukcija sa bazom u nekomodifikovanim prirodnim resursima

Društva su se oduvek razvijala oko neposrednih izvora prirodnih resursa, bilo da je u pitanju drvo, vodotok, minerali, biljne ili životinjske vrste, energija vetra ili nafta. Svaki sistem nosi svoje osobene modele društvene reprodukcije, ali ni jedan sistem do sada nije mogao da potpuno izbegne prirodne resurse sa neograničenim pristupom ili – zajednička dobra. Prirodna dobra predstavljaju osnov za društvenu reporodukciju i u tom smislu su istorijski posmatrano nezamenjiva i ne mogu se zaobići u analizi društvenih odnosa.

Primetimo posebnu poziciju koju priroda nosi u kapitalizmu, zahvaljujući kojoj smo i dalje bez njene potpune komodifikacije.[4] Prvo, iako joj dodeljujemo neku vrednost ekvivalentnu ljudskom radu, mi to činimo arbitrarno i bez puno (kapitalističke) racionalnosti, jer je, samo ljudskim radom, ne proizvodimo ni približno dovoljno za društvenu reprodukciju – proizvodnja kiseonika koji dišemo je samo jedan od primera. Drugo, prirodni resursi se mogu iscrpeti (suparnički su) pa se njihovom totalnom komodifikacijom ugrožava baza kapitalističkog načina proizvodnje (Foster 2013). Ovo je prema zastupnicima ekosocijalizma čak nova kontradikcija kapitalizma.[5] Novina jeste i u tome što sve većom produkcijom prirode (koju čovek čini), deo koji se može lakše komodifikovati zauzima sve veći udeo u celokupnoj prirodi (flaširana voda, GMO licence, GHG u atmosferi) i preti da poremeti prošlovekovno “primirje” između kapitala i prirode kao baze za društvenu reprodukciju, izazivajući nove krize (u kapitalizmu).

Priroda sa svojim ekosistemima obezbeđuje uslove koji koriste čoveku u proizvodnji robe i usluga kao što su poljoprivredni proizvodi, lekovi, rekreacija, pročišćavanje vazduha, razlaganje otpada, regulacija klimatskih uslova, plodno zemljište. Ovo je analogno uslovima koje obezbeđuju (antropogena) sredstva za proizvodnju (Frischmann 2005: 917-1030). Moguće je povući paralelu između prirodne i informatičke infrastrukture kao resursa – obe su baza kompleksnih dinamičkih procesa, prirodnih ekosistema i kumulativnih intelektualnih i kulturnih procesa, koji imaju potencijal da doprinose društvu u celini i imaju pozitivne eksternalije. Naizgled paradoksalno, održavanje ovih fundamentalnih resursa zajedničkim je ključno za obezbeđivanje nesmetanog toka akumulacije kapitala. Poremećaji u prirodi kao produktivnoj sredini smanjuju kvalitet i količinu usluga i robe koje je bilo moguće, planirano i na kraju potrebno obezbediti za robnu proizvodnju.

Komodifikacijom prirode, kapitalizam redukuje kvalitativnu raznolikost njenih delova i svodi je na objekat eksploatacije. Ovom procesu prethodi sužavanje kompleksnosti u jednodimenzionalno, kvantifikovano i finansijalizovano sredstvo za obrtanje profita. Sa druge strane, produkcija i reprodukcija prirode, odnosno njeno vraćanje u stanje ravnoteže ili stanje minimalno potrebno za društvenu reprodukciju može biti neprocenljivo, to jest može dostići cenu u novcu jednaku beskonačnom ljudskom radu. Uprkos tome, u kapitalizmu, naknada za ove “usluge” je regulisana tržištem umesto društvenim potrebama. Pogledajmo samo primer klimatskih promena i koliko je teško utvrditi tačnu cenu narušavanja prirodne ravnoteže u atmosferi, to jest koliko ljudskog apstraktnog rada je potrebno da bi se nastali problemi rešili. Dolazimo do zaključka da je nemoguće da novčani iznos kazne ili takse potpuno reparira ili reprodukuje životnu sredinu. Sem toga, uspostavljanjem „cene“ prirode vrši se i selekcija neposrednih uživaoca njene upotrebne vrednosti, to jest u ovom slučaju otuđenih korisnika njenih usluga i resursa. Ovakvi korisnici primorani su na prodaju svoje radne snage kako bi sebi obezbedili robe i usluge ekosistema iz tog istog ili drugih možda manje kvalitetnih izvora. Pastiri čija stoka zbog ograđivanja ili zagađenja potoka više nema gde da pije vodu prinuđeni su da kupuju vodu i/ili meso i mlečne proizvode, a kako bi to mogli, moraju postati nadničari (i to često) kod onih koji su im prvobitno i sprečili pristup čistoj vodi kao zajedničkom dobru.

Dalje, novac kao nadoknada za eksploataciju ili zagađenje zavarava nas da ne moramo po svaku cenu štititi tu konkretnu prirodu koju smo poremetili, već da je moguće da nam je profitabilnije uložiti u neki drugi oblik prirode i na taj način vratiti “dug”. Ovo je uprošćen mehanizam “offsetting”-a – zapravo alokacije reprodukcije prirode, koja u celini ovako uvek ostaje oštećena.

Kapitalizam se dakle, itekako oslanja na društvenu reprodukciju omogućenu nekomodifikovanim prirodnim dobrima. Potpunim uključivanjem prirodnih zajedničkih dobara kao što su voda ili vazduh u robnu proizvodnju i tržište onemogućava se reprodukcija radne snage i uslova sredine, kao predmeta eksploatacije – bez čega sam kapitalistički sistem ne bi mogao da se održi.

 

Problem utvrđivanja i mobilizacije zajednice korisnika zajedničkog prirodnog dobra

Sledeći savremeni problem predstavlja definisanje zajednice oko nekog prirodnog zajedničkog dobra. Zajednica koja upravlja, poseduje i koristi jedno prirodno dobro (npr. useve kafe, rudu platine) u ekonomskoj i kulturnoj globalizaciji može biti i sasvim mala i usko lokalizovana, ali može biti i globalna. Ona nije uvek geografski ograđena i lokalizovana, te može biti vezana i za kulturnu ili klasnu nišu preko kontinenata. Od prizemnije dileme da li je potok zajedničko dobro one zajednice koja je uzvodno ili nizvodno, da li je zemljište pre dobro zajednice koja ga nasleđuje ili obrađuje, do komplikovanih pitanja “čiji” su minerali u svemiru (Wouters 2016: 98) ili koja je zajednica okupljena oko svetskog mora kao zajedničkog dobra, prolazimo kroz niz kriterijuma koji uključuju korisnost, dostupnost, vremensko zadržavanje na resursu, i na kraju, samoidentifikaciju članova zajednice sa određenim zajedničkim dobrom.

Na primeru mineralnih sirovina[6] u svemiru do kojih danas možemo fizički doći, prvo što pomislimo je da pripadaju svim stanovnicima Zemlje, to jest nikome posebno, te da bi potencijalna zajednica oko njih uskoro mogla biti čitavo čovečanstvo. Ali zapravo neke kompanije i vlade imaju više mogućnosti da im obezbede pristup od drugih, pa ni to nije više netaknuta priroda koja jednako postoji za sve i od koje bismo svi imali jednake benefite.

U takvim uslovima, organizacija upravljanja prema inače izvanredno korisnim principima dizajna za zajednička dobra,[7] koje je istraživanje Ostrom iznedrilo, u mnogome je otežana, ako ne i onemogućena, a jednostavna horizontalnost strukture se za sada čak najbolje primenjuje na internetu, jedinom ne-prirodnom globalnom društvenom dobru od poznatih četiri. Zašto uputstvo Ostrom pomaže, premda ne rešava problem kod većih prirodnih zajedničkih dobara? Prvi problem je problem šireg prostornog i društvenog obuhvata, to jest primena principa u zajednicama većim od jednog kućnog saveta, grupe ljudi sličnih kreativnih interesovanja, pa i čitave opštine i grada. Dalje, nestalne zajednice sa velikom frekvencijom smenjivanja članova imaju problem kapaciteta za prenos informacija za šta se onda mora izdvojiti dodatno vreme i rad. Katkada je u pitanju međunarodni ekosistem gde stanovnici i bukvalno ne govore istim jezikom, ne dele društveni kontekst i kulturu.[8] Procenjuje se da uprkos njihovoj političkoj nevidljivosti, danas u svetu oko dve milijarde ljudi bazira egzistenciju na zajedničkim dobrima (Bollier 2014). Bilo da obrađuju zemlju ili se bave kreiranjem sadržaja na internetu, oni predstavljaju subjekte koji bi trebalo mobilisati u odbrani daljeg ograđivanja zajedničkih dobara.

Pored ovih izazova u preciznoj identifikaciji zajednice, postavlja se pitanje kako izgraditi održivo zajedničko dobro koje će izdržati pod pritiscima komodifikacije u globalnom kapitalizmu? Možemo li stvarati strukture paralelne i autonomne od državnih i nadati se da će odoleti privatizaciji? Potrebno je da izgradimo institucionalne potpore unutar ili iznad postojećih država koje bi omogućile zajednička dobra ne samo kao oblik vlasništva već i kao kontinuirani politički proces u društvenom interesu. Za to je potrebna mobilizacija političkog subjekta. Principi kreiranja institucija i dodatna empirijski-utvrđena pravila[9] zajedničkih dobra su dobra osnova od koje možemo početi u očuvanju prirode. Ona ne samo da daju smernice za postojeće praktikovanje zajedničkog, već i za uspešno osvajanje novih (ili povratak otuđenih) prirodnih dobara.

 

Tekst je sastavni deo publikacije “Zajednička dobra i granice kapitalizma” koja će uskoro izaći u izdanju platforme zajedničko.org

 

[1] Za kontekst ovog istraživanja i detaljniji opis pozicije Ostrom, videti tekst Aleksandra Matkovića “Prvobitna akumulacija i druga’tragedija’ zajedničkih dobara“ u ovoj publikaciji.

[2] Kritiku hegelovskog dualizma prve i druge prirode u više eseja iznosi Adorno (vidi: Cook 2011), a potpuno je raskrinkava Nil Smit (vidi: Smith 1954: 82-83).

[3] Postoje četiri opšte prihvaćena globalna zajednička dobra – tri su iz domena prirode: okeani, atmosfera i svemir; četvrti je internet.

[4] Na datu temu, vidi tekst Aleksandra Matkovića, “Prvobitna akumulacija i ‘druga’ tragedija zajedničkih dobara” u ovoj publikaciji.

[5] O ovome je pisao Džon Belami Foster (John Bellamy Foster) kroz teoriju “metaboličkog procepa” između prirode i kapitalizma.

[6] Koji bi bili idealan primer netaknute, “prve prirode”.

[7] Ostrom je dala osam preciznih principa za upravljanje zajedničkim dobrima: (1) definisati jasne granice grupe; (2) uskladiti pravila upravljanja zajedničkih dobara sa lokalnim potrebama i uslovima; (3) obezbediti da oni na koje se pravila odnose mogu da učestvuju u menjanju istih pravila; (4) osigurati da su prava na kreiranje pravila poštovana od strane spoljnih autoriteta/institucija; (5) razviti sistem, koji će praktikovati članovi zajednice, za praćenje ponašanja čalanova zajednice; (6) koristiti stepenovane sankcije za kršioce pravila; (7) omogućiti pristupačna rešenja za rešavanje konflikata; (8) izgraditi odgovornost za upravljanje zajedničkim dobrom od najnižeg nivoa preko čitavog međupovezanog sistema. Vidi: Ostrom 1990: xx.

[8] Ako zamislimo npr. vrstu ptice selice kao zajedničko dobro, ona može biti u različitim kulturama i pernata divljač za lov, božansko biće, štetočina na usevima ili turistička atrakcija.

[9] Primer dodatnih principa posebno za prirodne resurse: (1) Razviti mreže znanja koja se temelje na iskustvu i mudrosti širokog raspona ključnih aktera; (2) Uspostaviti formalne strukture za donošenje odluka s jasnim ustrojstvom i kodeksima ponašanja; (3) Jasno definisati i dati legitimitet procedurama za rešavanje konflikta (4) Osigurati prihvatanje strukture upravljanja od strane članova zajednice; (5) Dobiti formalnu obavezanost za jasno definisane uloge i odgovornosti ključnih aktera; (6) Uspostaviti opipljive podsticaje ključnim akterima za ispunjavanje njihovih obaveza; (7) Razvijati kapacitete za olakšavanje tokova komunikacije. Vidi: Fabricius et al. 2007: 93.

 

Reference

Albo, Gregory (2007), The limits of eco-localism: scale, strategy, socialism, London: Socialist register.

Beneder, Liesbeth i Wouters, Richard (2016), “Cosmic Bonanza – Mining in outer space”, Green European Journal 14: 98-103.

Bollier, David (2014), Think like a commoner: a short introduction to the life of the commons, Gabriola: New Society Publishers.

Cook, Deborah (2014), Adorno on nature, London: Routledge.

Dolenec, Danijela, “The Commons as a Radical Democratic Project”, (internet) dostupno na: http://bit.ly/2pkVS1g (pristupljeno 05.03.2018.)

Frischmann, Brett (2005), “An Economic Theory of Infrastructure and Commons Management”, Minnesota Law Review 89, 917-1030.

Fabricius, Christo i Collins, S. (2007), “Community-based natural resource management: governing the commons”, Water Policy 9 (S2): 83-97, (internet) dostupno na: https://goo.gl/uTHj4N (pristupljeno 05.03.2018.)

Foster, John Bellamy, “Marx and the Rift in the Universal Metabolism of Nature”, (internet) dostupno na: http://bit.ly/2GF0Z3y (pristupljeno 05.03.2018.)

Harvey, David, “The Future of the Commons”, (internet) dostupno na: http://bit.ly/1ii8CQ9 (pristupljeno 28.02.2018.)

Kill, Juta (2004), Economic Valuation of Nature: The Price To Pay For Conservation?, Brussels: Rosa-Luxemburg-Stiftung.

Marković, Iva (2015), “Društveno prirodno dobro”, u Vesić, D., Baković-Jadžić, M., Vukša, T. i Simović, V. (prir.), Vratimo socijalizam u igru: elementi za promišljanje socijalističke alternative, Beograd: Centar za politike emancipacije.

Matić, Luka, “’Odrast’: novi pojmovnik pred izazovom opstanka planeta”, (internet) dostupno na: http://www.bilten.org/?p=15706 (pristupljeno 06.03.2018.)

Moore, Jason W., “Name the System! Anthropocenes & the Capitalocene Alternative” (internet) dostupno na: http://bit.ly/2FSCCOR (pristupljeno 01.03.2018.)

Ostrom, Elinor (1990), Governing the Commons. The Evolution of Institutions for Collective Action, Cambridge, New York: Cambridge University Press.

Pullen, John (2013), “An Essay on Distributive Justice and the Equal Ownership of Natural Resources”, American Journal of Economics and Sociology 72/5: 1044-1074.