Sredinom marta, u Beogradu je, na prostoru opština Stari grad i Novi Beograd, posečeno 155 stabala u procesu pripreme terena za izgradnju gondole koja će povezivati Kalemegdan i Ušće. Vest o seči stabala razljutila je građane i građanke, pa su u proteklim nedeljama organizovane akcije sadnje drveća na mestu posečenih stabala, a pokrenuta je i “Peticija protiv gradnje gondole na Beogradskoj tvrđavi” koju je do sada potpisalo više od 14.000 građana/ki
Povodom seče stabala, gradonačelnik Beograda, rekao je da je stručna komisija koju je oformio Sekretarijat za komunalne i stambene poslove, obavila uviđaj na terenu i dala saglasnost za seču stabala uz utvrđivanje naknade za posečena stabla. Za svako posečeno stablo, naglasio je gradonačelnik, biće posađena dva nova stabla, a kao pravno lice koje zahteva seču stabala, JP “Skijališta Srbije” Beogradu uplatilo 25,2 miliona dinara, koja mogu biti iskorišćena isključivo u tu svrhu. Dodao i da je politika grada da se na svako posečeno stablo posadi barem dva, kao i da je u planu sadnja više hiljada novih sadnica na teritoriji Beograda do kraja godine.
Ko nije drvo razumeo prvo
pa tek onda sadio
taj nije nista uradio
i shvatice kad-tad
da ne zna sta je hlad
Đorđe Balašević “Jednom su sadili lipu”
Ono što gradonačelnik ne uzima u obzir kada govori o politici grada po kojoj se svako posečeno stablo mora zameniti sa barem dva nova, jeste starost sadnica, kao i ekološke, estetske i druge funkcije koje odraslo drveće obavlja u otvorenim gradskim prostorima. Količina kiseonika koju drvo može da proizvede zavisi od njegove starosti, veličina krošnje i količina zelene mase, što direktno utiče i na to koliki će efekat ono imati na ublažavanje temperature i filtriranje zagađujućih čestica iz vazduha. Pored ekoloških, drveće u gradskim uslovima ima i važnu estetsku i psihološku funkciju i umanjuje zagađenje od buke. Sečom drveća na Kalemegdanu, narušene su ne samo ekološke, već i i vizuelno-estetske karakteristike samog prostora.
Sadnice o kojima gradonačelnik govori znatno su mlađe u odnosu na posečene. Drvetu treba nekoliko decenija da dostigne punu zrelost i vrši sve prethodno pomenute funkcije, a sadnja mladih sadnica u drvoredima i parkovima odavno više nije praksa koja se primenjuje u svetu. Ipak, u Beogradu je ovo i dalje čest slučaj, iz prostog razloga što su odrasle sadnice jako skupe i zahtevnije za sadnju. Uzevši sve ovo u obzir, jasno je da je seča zdravih, odraslih stabala u gradu, opravdana samo u specifičnim situacijama.
Seča drveća na Kalemegdanu i u Parku Ušće ima i šire posledice od vrednosti koja se gubi nestankom pojedinačnih stabala. I jedan i drugi prostor vredan su deo u beogradskom sistemu zelenih površina jer se nadovezuju na “Prirodno jezgro Beograda” koje čine Veliko i Malo ratno ostrvo i šume i močvarna područja na levoj obali Dunava. Kao takvi, značajno utiču na mikroklimu ali imaju i estetsku funkciju za urbano tkivo Beograda.
Prema Nacrtu Plana generalne regulacije sistema zelenih površina Beograda su “očuvanje i unapređenje postojećih zelenih površina imperativ, a u kontekstu održivog razvoja Beograda, plansko rešenje utemeljeno je na principima povezivanja zelenih površina, postizanja multifukcionalnosti i pristupačnosti, očuvanju karaktera predela i unapređenju biodiverziteta.”
Čak kada bi prihvatili sulude razloge za izgradnju gondole i uništavanje zelenih površina, gradskim vlastima sem legitimiteta za ovakvu akciju nedostaje i legalitet. Naime pripremni radovi, što je u ovom slučaju birokratski sinonim za seču stabala, krenuli su pre nego što je urađena Studije o proceni uticaja na životnu sredinu. Dok je proces javnog uvida, odnosno podnošenja žalbi još uvek bio u toku, radovi su započeti. Bez Studije o proceni uticaja na životnu sredinu mi ne znamo, po kojim kriterijuma su stabla posečena i da li je ovo kraj sa sečom ili samo početak. Prema Zakonu o proceni uticaja na životnu sredinu, nosilac projekta za koji je obavezna procena uticaja i projekta za koji je utvrđena potreba procene uticaja, ne može pristupiti realizaciji, odnosno izgradnji i izvođenju projekta bez saglasnosti nadležnog organa na studiju o proceni uticaja.
Licemerje i kontradiktornosti u postupcima gradskih vlasti kada su zelene površine u pitanju, krunisano je najavom da će se Beograd ove godine kandidovati za Zelenu prestonicu Evrope. Rad na unapređenju postojećih zelenih površina i njihovo umrežavanje nužni su za očuvanje biodiverziteta, poboljšanje kvaliteta vazduha i unapređenje ostalih ekoloških funkcija koje zelenilo u gradu ima. Umesto ovoga, svedoci smo smanjenja i zapuštanja zelenih površina u Beogradu. Od seče borića na Petlovom brdu i betoniranja unutarblokovskih površina radi širenja parkinga, do betoniranja travnjaka “radi zaštite od gaženja” i neprofesionalnog orezivanja krošnji u beogradskim drvoredima prethodnih nedelja, gradske vlasti konstatno dokazuju svoju nebrigu kada su u pitanju zelene površine.
Gondola za bogate
Osim iz ekološke i estetske perspektive izgradnja gondole problematična je iz još puno razloga. Infrastrukturalno gondola će povezivati Kalemegdan i Ušće obe ove lokacije su okružene parkom i u neposrednoj blizini nema stambenih zona. Gondola dakle neće doprineti smanjenju guže na mostovima koja je postala svakodnevnica Beograđana. Uz okvirnu cenu karte za vožnju koja će iznositi između 400 i 450 dinara za odrasle i nekih 100 do 150 dinara manje za decu, četvoročlanoj porodici sa dvoje dece biće potrebno minimalno 2500 dinara a verovatno i više da bi sa Kalemegdana došli na Ušće i vratili se natrag. Kada znamo kolike su prosečne zarade, a kolika nezaposlenost, pitanje je ko će moći da priušti vožnju gondolom makar i jednom mesečno. Očito da cilj gondole nije da preveze lokalno stanovništvo sa jedne strane reke na drugu, ali za koga se onda gradi?
Čini se da je ovo još jedan projekat koji ima za cilj da siromašne i marginalizovane udalji iz centra grada, kao ne bi se slučajno narušili lažnu sliku „buduće zelene prestonice Evrope“ koja se prezentuje turistima i onima koji mogu da priušte boravak u centru grada. Pre par godina kroz medije je provučena ideja o naplaćivanju ulaza na Kalemegdan, iako se od ove zamisli za sada odustalo, nije nemoguće da se uz gondolu povampiri i ova ideja. Lokalno stanovništvo sve više gubi borbu za centar grada koji se neverovatnom brzinom transformiše iz zajedničkog prostora, u prostor uslužne namene, namenjen isključivo privilegovanima, gde se sve mora platiti.
Gde god nađeš zgodna mesta, tu drvo posadi! A drvo je blagodarno pa će da nagradi.
Dok se šume i druge zelene površine sistematski uništavaju, pojedinci i pojedinke a naročito oni organizovani u grupe i inicijative pokazuju da zelena alternativa postoji. Mladić iz okoline Čačka postao je kratkotrajna medijska senzacija, a samo je sadio šumu od koje “nema” direktne koristi a koja će jednog dana proizvoditi kiseonik, za sve nas i makar malo ublažiti klimu. Na poziv inicijative Ne davimo Beograd, pod parlom “Oni seku mi sadimo” građani su u više navrata pomogli u sadnji novih sadnica u parku Ušće nadomak posečenih starih stabala. Šuma peva, je društveni servis koji inicira i realizuje različite akcije pošumljavanja. Ovo je tek mali deo različitih organizovanih aktivnosti koje se dešavaju a koje od negativnih vesti i sivila ne dospevaju u fokus medija i građana. Akcije pošumljavanja, širenja i očuvanja zelenih površine ne samo da povećavaju ekološke kapacitete, nego su i sjajna prilika da ljudi borave u prirodi, da se druže i osmisle nove načine kako ovaj grad i svet učiniti zelenijim.
“Možda je to zaista osebenjaštvo, ali kad prolazim pored seoskih šuma koje sam spasio od seče, ili kada čujem kako šumori moja mlada šuma, koju sam zasadio svojim rukama, ja shvatam da je klima malo i u mojoj vlasti, i ako čovek posle hiljadu godina bude srećan, za to sam malo zaslužan i ja.”
Ujaka Vanja, Anton Pavlovič Čehov
Nikoleta Petković i Predrag Momčilović su članovi platforme za teoriju i praksu društvenih dobara – zajedničko.org
Tekst je prvobitno objavljen u 52. broju časopisa Liceulice i rezultat saradnje časopisa Liceulice i platforme zajedničko.org.