„Studije zajedničkog“, program platforme za teroiju i praksu zajedničkih dobara zajedničko.org, premijerno su otvorile temu odrasta ili degrowth-a. Sa strašću iskrenog aktiviste i argumentima naučnika, o ovom, za nas novom konceptu govorio je Mladen Domazet. Tim povodom proširili smo razgovor sa predavanja – o odrastu kao pokretu ili teorijskom konceptu, šta on znači na evropskoj poluperiferiji na kojoj se nalazimo i u kom je odnosu sa političkim nedoumicama savremene levice. Mladen je diplomirao fiziku i filozofiju na Univerzitetu u Oksfordu i doktorirao filozofiju na Sveučilištu u Zagrebu. Radi na Institutu za političku ekologiju u Zagrebu i bavi se istraživanjem održivosti, dispozicijama odrasta u malim semiperiferijskim društvima, kao i ekološkim aspektima društvene stratifikacije. Razgovor je vodila i uredila članica naše platforme Iva Marković.
Zajedničko.org (ZO): U Srbiji je pojam odrasta prilično nepoznat čak i u akademskim krugovima, a u široj javnosti sasvim nevidljiv. Ako to uzmemo u obzir, da bismo čitalaštvu dali neki oslonac pre diskusije, moramo im ponuditi kakvu razumljivu definiciju i pozadinu stvaranja odrasta.
Mladen Domazet (MD): Odrast kao novi teorijski koncept rodio se na marginama ekološke, socijalne i ekonomske krize poslednjih decenija, a svoje ideje crpi iz različitih levih, ekoloških i progresivnih politika. Preispitivanje i odbacivanje ideje eksponencijalnog rasta zasnovanog na akumulaciji profita i promišljanje društvenih i ekonomskih alternativa jeste u srži samog degrowth pokreta. Prema jednoj od definicija, degrowth se bazira na promeni načina upotrebe prirodnih resursa ali i promeni odnosa prema radu, kapitalu, novcu kao i pitanju vlasništva, uz radikalnu demokratizaciju društva, sa ciljem stvaranja nove antikapitalističke ekonomije i društva u skladu sa prirodom. Odrast osporava hegemoniju ideje ekonomskog rasta i poziva na demokratsko redistributivno smanjenje obima proizvodnje i potrošnje u industrijaliziovanim zemljama, kako bi se postigla ekološka održivost, društvena pravednost i drugačija individualna dobrobit, a protivi se sveprisutnosti tržišnih odnosa i utemeljenju društvenog imaginarijuma u ideji rasta. On uključuje bioekonomiku i ekološku makroekonomiku, ali nije dominantno ekonomistički koncept. Jedna slikovita definicija bila bi – zagovaranje štedljivog obilja. Na prvu zvuči paradoksalno, ali i beskonačni rast, stalno povećanje novostvorene vrijednosti na jednom konačnom otoku jednom je zvučalo paradoksalno ili čak heretično.
ZO: Decenijama nakom svog začetka, odrast ili degrowth u celom regionu se pominje od skora i još uvek retko, a čak i tada sa velikom dozom skepse i ograđivanja. Nezasluženo se svrstava na marginu, razmatra usputno, a kritikuje strogo. Sa druge strane, čujemo da je društveni pokret odrasta najbrže rastući pokret u svetu. Je li odrast pokret, teorija, ideologija, ekonomsko uređenje ili nesto izmedju? Šta nam je prioritet kao odrastnicima?
MD: Jednostavan odgovor je da je odrast sve nabrojano, jer je sve to neophodno za razvojne izazove, stabilnost ili čak opstanak u 21. veku. Odrast je pokret za materijalnom promenom načina na koji naša svakodnevnica, naša emancipacija i razvoj utiču na prirodnu okolinu. Uništava se stabilnost ekosistema tako da nestaju, ekstrahuju se materijali za ljudsku ekonomiju tako da nisu dostupni ostatku ekosistema kroz kruženje. Trenutno najvažniji je ugljendioksid zbog načina na koji deluje na klimatske promene.
Sa druge strane odrast je i poziv za društvenom i institucijonalnom promenom upravo zato što taj materijalni otisak ne možemo umanjiti bez zamene društvenih institucija. Iza toga je naravno i kulturalna promena i ta je verovatno presudna. Foslini kapitalizam je zapravo nastao na kulturnim temeljima, nije se dogodio prirodno, u stilu, pokušavali smo ubrzati proizvodnju tkanine pa smo naleteli na ugalj koji to pomaže, nego se pored toga radilo o kulturnim modelima kojima sebi objašanjavamo ulogu proizvodnje, podelu dobrobiti i moći u društvu.
Za neke su pak male alternativne zajednice srž odrasta. Možemo mi pričati i objavljivati izvrsne članke, ali za njih je prava stvar kada se neko upusti u promenu metabolizma u svom okruženju, svoje svakodnevnice i društvene organizacje. Međutim to su izdvojena ostrva koja nemaju sama po sebi moć širenja, a ukoliko se počnu širiti odmah se postavi pitanje hegemonije i onda nam se vrati akademsko pitanje je li to baš najbolja hegemonija. Zato je akademsmko važno jer govori univerzalnim jezikom i može preispitivati ovakav globalni problem.
Ako posmatramo odrast kao “zajedničarsko–politički” pokret, on živi u okvirima postojećeg sistema, ali tu se realno stvara kritična masa, pogotovo u Evropi. Velika je heres kritikovati rast i do sada su ti glasovi bili na margini, ali stiglo je sazrevanje da se otvori razgovor o reperkusijama ovakvog rasta. Mi naravno nemamo samo ekološki problem nego imamo i društveni i institucionalni, kroz rastuće nejednakosti. Rađamo se sa opravdanim osećajem jednakopravnosti i gadno nam je videti da iz istog lonca neko jede deset kašika, nekome ne damo ni pola, a glad je ista. I to posebno boli, više nego da je lonac prazan za sve pa zajedno plačemo u njega. Gadno je kada iz zajedničkog crpimo bitno različito, dakle potrebno je adresirati i tu političku stranu rasta. Tu odrast pomaže da poopšti pitanje i objasni kako sistemski postići promenu.
ZO: Kritika odrasta najviše se bazira na licemerju globalnog severa prema globalnom jugu, ekološkom dugu razvijenih zemalja i nametanju strožijih kriterijuma društvima zemalja koje nazivamo „u razvoju“. Da li je ta kritika promašena i kako na nju da odgvorimo?
MD: Radi se o nejednakosti ne samo u kupovnoj moći nego u sposobnsti emancijpacije, gde ta severna kupovna moć i razvojni nivo uveliko zavisi od ekspropijacije juga. Generalizovano, kaže sever – molim lepo, mi fino došli i postavili tržišnu cenu i platili za sve što smo uzeli, nema više kolonijalizma, nema otimačine, nema osvajanja – ali ako zagrebemo ispod poršine jasno je da tu jednakosti ne može biti. Takođe, sever dolazi sa pozicije visoke tehnološke razvijenosti i postavlja to kao kulturološlku paradigmu i normu, te osuđuje drugačije da je nazadno. Bez svesti o ovome mi ne možemo adresitrati globalna pitanja kao npr klimatske promene, jer u suštini nama treba od nerazvijenih da određene aspekte svoje navodne “nerazvijenosti” očuvaju, npr dobro je za sve to što nisu traktorom preorali zemlju i sasekli šumu. A kada bi hteli npr savremene lekove, hajde da delimo kako je tržišno “pravedno” jer eto, delimo i kapacitet zemljišta za apsorpcjiju ugljenika, na kojem sever vekovima barata i polaže pravo.
U tom smislu globalni jug zna biti ljut na odrast kada za njega prvi put čuje – pa čekajte, ja nikad nisam ni imao, a sad ćemo svi manje?! Postoji računica da neka baza za koju možemo reći ova planeta i naše društvo na njoj su u stanju dati ovoliko grama ili vreća pirinča/žita ljudima i to mora svako imati i nećemo smanjivati ispod te razine. To se privenstveno odnsi na nematerijana dobra kao znanje i zdravlje, što i jesu primarni zahtevi, jer je mnogima u svetu je i dalje nedostupna infrastruktura za emancipaciju. To je jako važno komunicirati u drugom dahu kada se pomene odrast, da ima prostora za uključivanje, suproto isključivanju.
Jug, kao neki opšti pojam iz 20og veka, definitivno je svestan razlike između neoliberale orijentacije na rast i orijentacije na razvoj. Ovo drugo upravo jesu javna emacncipacijska infratruktura, bolja ishrana bolje zdravlje i pogotovo razvoj deteta, jer kod ljudske dece postoji kritična tačka koju treba pregurati, a instrumente za to kao društvo imamo.
Neoliberalni je konsenzus da rast ima mogućnost da povuče obrazovanje, zdravlje ili uhranjenost i emancipaciju, a sve je to opovrgla istorija poslednjih 200 godina. Udvostručili smo ekonomske novostvorene vrijednosti, ali smo i udvostručili broj gladnih. Rast ode u nepravilne i nepravedne modele distribucije, gde se akumulira pri vrhu, stvara malu ideološki glasnu srednju klasu, uz osiromašenje širih masa. A glasna srednja klasa boji se da ne sklizne iz te svoje privilegije pa krivi mase za glupost i opstrukciju. Otima im pristup resursima koji čine ekološke uslove na kojima se oslanjaju za dobrobit i stabilnost, prikazuje informaciju za mogućnst emancipacije, a istovremeno oduzima instrumente za nju. Znamo da možemo leteti na Mesec ali nismo sigurni da li ćemo imati osovno obrazovanje.
ZO: Naš region često se samoidentifikuje u ulozi „juga“, relativno kontekstu Evrope. Šta su naše specifičnosti i da li možeš da nabrojiš neke konkretne implikacije odrasta na poluperiferiji?
MD: Poluperiferija Evrope je zanimljiva jer nije zapravo globalni jug i u velikom broju pokazatelja spada u globalni sever. Ima specifičnu sposobnost za usvajanje narativa odrasta zbog istorijske i kulturne pozicije, zbog jugoslovenskog nasleđa i opće socijalističke modernizacije u nekim drugim zemljama istočne Evrope. Neka istraživanja javnog mnjenja pokazuju, veću nego u zapadnim zemljama, zabrinutost za ekološku pretnju, društvenu nepravdu i shvatanje da ekonomske institucije stabilnog društva zahetvaju duboku prerspodelu pristupa dobrima i podele ostvarene vrednosti iz tih dobara.
Specifična je i naša težnja za poslom i zaposlenjem, očekivanje pune zaposlenosti jeste deo teroije odrasta i istovremeno je blisko socijalističkom nasleđu. Pravo na rad trebalo bi biti svačije pravo da se ostvari kroz rad, a nije nešto što je u logici kompeticije i tržišta. Društvo bi tako bilo dužno da ti omogući da se konstruktivno osećaš u okviru svoje zajednice. Ta težnja za zaposlenjem na poluperiferiji čini očekivanja od ekonomskog rasta i nažalost vezuje se za njega, u svim društvenim istraživanjima. Tu je naizgled kognitivna disonanca i zato mi naučnici moramo komunicirati javnosti da odrast traži odstupanje od ideologije rasta, ali ne i od obećanja pune zaposlenosti u uslovima koji nisu isključivo zavisni od kretanja kapitala i rasta.
Imamo takođe i nasleđene prakse održivosti ili konvivijalnosti sklone odrastu, na primer proizvodnja hrane za vlastite potrebe, o kojoj se tokom takozvane tranzicije govori kao o zaostatku istočno evropke zaostalosti, koju treba eliminisati na putu ka modernoj poljoprivredi. Međutim sa pojavom urbanog vrtlarstva i ideje prehrambene nezavisnosti počelo se gledati na to kao na tradiciju koja nije vezana samo za poteškoće, te da je ona podjednako raširena među svim društvenim klasama. Takva hrana izmiče tržišnoj logici, jer se deli, a retko prodaje. Sa druge strane ovo poboljšava razumevanje utemeljenosti ljudskog društva u prirodi, promenljivost ishrane u odnosu na uslove okoline, itd. Naš socijalizam je imao praksu urbanizacije uz vezanost za malo seosko domaćinstvo iz kojeg se mogla dobijati hrana. To je takođe zaštitna mreža za slučajeve krize ili nezaposlenosti. Globalno je dokazano da su društva u kojima je jedna noga na selu, a jedna u gradu stabilnija na potrese kretanja kapitala koje orijentacija na rast i ciklusi globalnog kapitalizma obavezno donose.
ZO: Na Zelenoj akademiji koja je imala poseban obrazovni modul na temu odrasta, kolega Branko Ančić održao je predavanje o potrebi za delokonizacijom našeg imaginarijuma od produktivističkog, kompetitivnog, konzumerističkog i eksploatativnog, u kome su važnu ulogu imali drugačiji međuljudski odnosi i vrednosti. Iako deluje skoro nedostižno u ovom trenutku, da li postoje pomaci, koliko smo napredovali u javnom diskursu, kulturi, načinu života? Šta bi bile pozitivne odrastne tendencije ka solidarnosti, saradnji i, zašto da ne – sreći?
MD: Ne samo da postoje odrastne tendencije nego ih možemo doslovno videti kao veliko jezero čiste vode ispod tankog leda službene fosilno kapitalističke kompetitivne hegemonije. Po tom ledu još uvek gledamo ples klizača i klizačica, ali on je pred pucanjem, a ispod je duboka voda drugačije i stabilnije organizacije. Ovde nam može koristiti ideja o sensi comuni koja u odrast ulazi preko kolege Đakoma Dalise (Giacomo D’Alisa) zapravo dolazi od Gramšija (Antonio Gramsci). Hegemonija je hijerarhijsko slaganje različitih sensi komuni, a neki od njih koegzistiraju izvan postojećeg hegemonijskog narativa. Oni se mogu organizirati u proto-hegemonijske strukture koje još nisu složene i dovoljno organizovane u novu normalu i novi kulturološki narativ, ali su tu, blizu površine i samo je potreban društveni i intelektualni pokret koji bi ih u hegemoniju organizovao, ne bi li ljudi sagledavali sebe i svet u drugačijem svetlu.
Ako se bilo ko od nas zamisli, zapravo vrlo malo pojedinaca znamo koji se rukovode u svojim životima isključivo na osnovu racionalne kalkulacije i monetarno vrednosne koristi za sebe, čak bismo ih vrlo lako nazvali i psihopatama. Jednostavno, kao društvena bića skloni smo pomoći nekome na ulici kada padne i bez neke koristi, zato jer imamo empatiju i moć da doprinsemo dobro. Nas zapravo treba trenirati da postanemo sebičniji i prihvatimo kompetitivnu hegemoniju. Dekolonizacija imaginarijuma se čini teška jer sve što nije hegemonija izgleda kao razbijeni komadić nesuvislih činioca. Opet, sledeći Gramšija, promene se događaju kao fizikalni fazni prelazi: dan pre izgledaju kao nemogući i suludo podeljeni, a sutradan se prošire kao požar. To najlakše vidimo u digitalnom svetu gde su neki narativi koji su bili suludi pre desest godina danas normala. Apel za klimatsko stabilni, dovoljno uhranjeni, pravedni i srećni odrast za 7+ milijardi jeste utopistički, ali jednako tako je utopistički misliti da ćemo teranjem sistema globalnog kapitalizma proizvesti stabilan i siguran svet za bilo koga, a kamoli za sve. Ostaje nam da biramo za koju utopiju ustajemo ujutru iz kreveta.
ZO: Rastuća levica i progresivne snage u Srbiji upijaju nove ideje, medjutim teško se odriču dogme rasta. Za bolja vremena se odlaže realizacija nultog ekološkog otiska koji bi bio nužan za pravedniju društvenu organizaciju. Koncept komunizma luksuza i pune automatizacije (fully automated luxury communism) pominjao se ranije u šali, no milenijalsi i generacija zed teže da ga uzmu za ozbiljno. Da pokušamo da pomognemo, šta bi bio problem sa Marksovim društvenim metabolizmom eventualnog budućeg solarnog komunizma? Ako ga uzmemo kao politički zahtev, ima li tu korisnih elemenata?
MD: Za mene je, kao teoretičara, osnovni problem solarnog komunizama pogrešno čitanje Marskovog tehno-determinizma u kome su ugljeno-pogonjena sredstva za proizvodnju stvorila društvene uslove zrelog kapitalizma. Savremena kopanja po istoriji dovela su do shvatanja da u najmanju ruku tehno-determinizam nije određujući koliko kulturo-determinizam, tj. da društveni odnosi prethode primarnoj zavisnosti od stvaranja novih sredstava za proizvodnju. U tom smlislu, orijentacija na komunistički rast ka nekom konačnom solarnom komunizmu je na pogrešnoj termodinamičkoj osnovi i nakrivim odnosima uzročnosti i ne može nam pomoći mnogo za 21. vek. Štaviše, energija toka kakva je solarna, treba i drukčiju društvenu organizaciju korišćenja i podele proizvedene vrednosti, ne može se pojačati po želji ili privatno zauzeti, čuvati za kasnije, akumulirati; kao što se može energija fonda kakav je ugalj ili nafta. Ironije radi, zamislite ucenjivanje i špekulisanje sunčevom svetlošću kako to radimo zalihama i cenom nafte, na primer. Ako nazovemo ovo greškom u logici, greška u tehnici se krije u tome da nivo električne energije iz solarnih fotovoltaičnih panela u našem životnom veku nije u stanju dati potrebnu količinu energije za industrijsku proizvodnju koju dobijamo trenutno iz foslinih gorva. Lažno je obećanje da, samo zato što postoji visok ulaz solarene energije na Zemlju, da smo mi u stanju dovoljni deo brzo preusmeriti u sredstva za proizvodnju, to je prosto tehnički netačno. Postoji apriori stav, koji se pripisuje Marksu, da je ljudsko znanje neograničenao i da će ono nadvladati svaku prirodnu zakonitost i da ćemo uspeti hakovati svaki prirodni sistem. Kao filozof fizike ne mogu se složiti, jer se istorijski pokazalo da malo toga mi hakujemo, već po pravilu prebacujemo opterećenja. Sa fosilnim gorivima nismo hakovali energetski izvor, nego smo prebacili kruženje biosolarne energije na trpanje ugljenika u atmosferu nakon što je dugo bio pod zemljinom korom; nismo otrkili nikakvu tajnu i nepostojeću energiju. Obećanje solarnog komunizma koje uključuje materijalni rast društvenog metabolizma preko ovog postojećeg nivoa (a podsetio bih da i ovaj nivo ne rešava nemogućnost emancipacije velikog dela ljudi) je ekološki nemoguće. Moramo se početi organizovati i dogovarati kako smanjiti taj otisak, tj metabolički protok, bazirati ga na protoku solarne energije, jednako kako deliti odgovornost i dobrobit, pa ako se to zove solarni komunizam, nemam ništa protiv. Jasno je da 21. vek ne može biti kao 20. i da jugoslovenska nagla industrijalizacija nije nešto čemu se možemo vratiti iako je tada za naša društva i dalje u celini bio najveći nivo prosperiteta i jeste bilo zlatno doba emancipacije. U novim uslovima moramo naći nove načine kako dostići te nivoe dobrobiti, što znači dostupno besplantno zdravstvo, obrazovanje, stanovanje, te realno očekivano zaposlenje kao oblik uključenja u društvenu zajednicu, nasuprot današnjem permanentnom isključenju iz zajednice koje vlada na tržištu rada, i sve većem tržištu usluga zdravstva i obrazovanja.
Levica se mora odreći rasta i jer u Evropi u 21. veku prostora za rast kao trajnu idelogiju i veliko obećanje više nema, no ne treba ni fetitšizirati davljenje svakog ekonomskog rasta – to svakako nije odrast. Pogotovo to treba izbeći u Srbiji kao zemlji koja ima i siromaštvo i velike nejedankosti, uz sećanje recentog doba jednakosti i veće dostupnosti dobara emancipacije i razvijenosti. U tom smislu politički je realnije reći da je potrebno upravo onoliko rasta koliko treba da se revitalizuju infrastruktura i uslovi emancipacije. Ili da ako sebi primarno zadamo ciljeve optimalnog zajedničkog života u razumnim lokalnim ekološkim granicama i posvetimo se najracionalnim i najpravednijem postizanju tih ciljeva – hoće li pri tom službeno računovodstveno biti rasta ili ne u Srbiji manje je bitno ili odrastnicima sasvim nebitno. Ali ako postavimo ekonomski rast kao glavni instrument postizanja tih ciljeva i uložimo materijale, trud i višak vrednosti koji trenutno imamo sačuvan u njegovo ostvarivanje zacementiraćemo forme društvene reprodukcije kojima nećemo moći zaustaviti negativne učinke rasta, ekološko opterećenje i nejednakosti, čak i onda kada procenimo da smo željene ciljeve postigli. A budimo iskreni, zbog ugrađene nužnosti održavanja oskudice i nejednakosti u najefikasniji motor kontinuiranog rasta, navedene ciljeve u njihovoj celini zapravo nikada nećemo niti postići, stalno ćemo morati još samo malo dalje.
Definitivno se ne može u kontekstu velike nejednakosti doći sa prvim zahtevom – svedi ekološki otisak na nulu, a da je podela identična ovoj koja postoji. “Hej, pa ja ja sada imam blizu nule, a vi mi i to hoćete oduzeti!” Međutim ni obećanje “držimo se rasta pa će biti bolje”, a posle ćemo onda razgovarati i o instrumentima smanjenja, se do sada nije pokazalo kao realno. Rast digne malobrojnu elitu na posebno moćni i ekološki zagađujući nivo, a vrlo malo promeni u osnovnim uslovima emancipacije za sve ostale koje pri tom optuži za i optereti sa većim ekološkim zagađenjem. Zrela i trezvena politika bi rekla: rast čini štetu i treba ga tolerisati samo koliko je potrebno da se stvore instrumenti egalitarne organizacije.
Takvo nešto pokušavamo prikazati sa računicom aspiracijske krofne – da, nakupilo se banalnih termina u pokušaju grafičkog pojednostavljenja veštački zakomplikovanih ekonomskih modela – gde ciljeve pravednijeg i zadovoljnog ekološki stabilnog društva upoređujemo s njegovim postojećim društvenim i ekološkim troškovima postojeće reprodukcije. Pa kako postoji unutrašnji krug težnji ostvarenja i spoljašnji krug društvenih, političkih i prirodnih ograničenja koja ne bi smeli da probijemo da budemo globalno pravedni – ispada debeli krug, pojas za spasavanje ili ona američka krofna, ona s rupom u sredini. U zelenom pojasu krofne (Slika 1) definišemo vrednosti indikatora kojima merimo performans društva i države u globalno pravednom i ekološki stabilnom rasponu za 21. vek, a crvenim označavamo prekoračenja i potkapacitiranost današnje društvene reprodukcije u odnosu na naučno poznate ciljeve i ograničenja. U konačnici želimo “džem” zadržati u krofni, zaustaviti crveno curenje iz zelenog kruga, obustaviti prekoračenja granica i podići razvojna postignuća prikladna za klimatski prekarni 21. vek. Možemo uporediti različite državne proseke u tridesetak indikatora i učiti jedni od drugih, a možemo i probati uporediti klasne ili lokalne aspiracijske krofne sa onim državnim ili globalnim, radimo i na razvoju softvera koji bi omogućio interaktivno iscrtavanje krofni koje svako sam može složiti prema izboru indikatora na koje se želi koncentrisati, ali uvek poštujući da biofizičko, socio-ekonomsko i kulturalno čine jedinu metaboličku celinu.
Deo intervjua prvobitno je objavljen u 51. broju časopisa Liceulice.