MARIJA MARKOVIĆ – „Privatizacija u ogledalu“

Ekonomski i socijalni rezultati privatizacije društvenog kapitala u Srbiji od 1989. godine do danas  nesumnjivo ukazuju na njenu istorijsku i ideološko-političku suštinu. Ona nije doprinela povećanju efikasnosti privređivanja  ni većine privatizovanih preduzeća, ni nacionalne ekonomije u celini. Većina privatizovanih društvenih preduzeća završili su u stečaju ili likvidaciji. Privreda Srbije nikada nije dostigla nivo nacionalnog dohotka iz 1989. godine, a zaduženost zemlje, čiji je javni dug krajem 2018. godine iznosio 24,11 milijardi evra, tj. 56,2% BDP-a, znato je veća od  međunarodnog duga SFRJ

Danas se u Srbiji u postupku privatizacije nalazi preko 80 preduzeća, među kojima su Petrohemija, MSK, Telekom Srbija, Beogradski sajam, JAT tehnika, Luka Novi Sad, Hidrotehnika-Hidroenergetika, Dunav a.d, Jugoslovensko rečno brodarstvo, Lasta, Tigar a.d, JAT apartmani Kopaonik, Rad Šumadija, Rudnik Kovin, Jumko, Holding kablovi Jagodina, Trajal korporacija, FAP  korporacija, Tehnohemija a.d. Beograd, PIM a.d, Vojvodinaput – Bačkaput, Mostogradnja, Izdavačko preduzeće rad iz Beograda, Prosveta a.d, Zastava metal, Fabrika rezanog alata Čačak, Simpo Vranje i dr.

U vreme stupanja na snagu novog  Zakona o privatizaciji, 13. avgusta 2014. godine, u postupku privatizacije je bilo 556 preduzeća, od kojih se 161 nalazilo u restrukturiranju. Prilikom obraćanja javnosti u novembru 2018. godine, predsednica Vlade Republike Srbije Ana Brnabić istakla je da je privatizacija jedan o glavnih zadataka Vlade i najavila privatizaciju, odnosno pronalaženje strateških partnera za Ikarbus, Lastu, BIP, FAM Kruševac i Luku Novi Sad. Februara 2019. godine, Nadzorni odbor transportnog preduzeća Lasta izabrao je konsultantsku kuću BDO Business Advisory iz Beograda za procenu imovine i kapitala ovog preduzeća sa 2.000 zaposlenih. Data procena treba da predhodi prodaji 77% kapitala ovog prevoznika u vlasništvu Republike Srbije,  nakon konverzije njegovog poreskog duga od 700 miliona dinara u kapital preduzeća.

Iako su  društvena praksa i naučni radovi pokazali da je privatizacija društvenog kapitala u Srbiji dovela do urušavanja osnova društvene reprodukcije, ona je i dalje glavni instrument državne ekonomske politike. Veliki broj privatizovanih društvenih preduzeća je prestao da postoji kao ekonomski subjekat i iza njih su ostali samo urušeni privredni objekti. Tako su, na primer, iza nekadašnjeg HK Viskoze iz Loznice, koji je zapošljavao  11 000 radnika, ostale samo ruševine sa kojih se skidaju sekundarne sirovine, metalni pokrivač sa krova, ploče sa obodnih zidova itd.

Najveći broj privatizovanih preduzeća završio je u stečaju ili je prodat kao imovina putem licitacije. Na primer, 20. novembra 2018. godine, stečajni upravnik Fabrike šinskih vozila Goša iz Smederevske Palanke, nekadašnjeg socijalističkog giganta u proizvodnji vozova, oglasio je njegovu prodaju kao pravnog lica putem javnog nadmetanja po početnoj ceni od oko 336 000 dinara. Dugovi ovog preduzeća koje se privatizuje kroz stečaj iznose 3 milijarde dinara. Istraživačko razvojni Institut Goša  iz Beograda sa 40 zaposlenih, koji je bio 100% u državnoj svojini, prodat je krajem novembra 2018. godine, jedinom ponuđaču na tenderu, beogradskoj firmi Milenijum tim, po ceni od 970 125 evra. Privatizacija preduzeća metodom tendera sa samo jednim ponuđačem je raširena praksa prodaje društvenog kapitala u Srbiji.

Privatizaciju preduzeća u najvećem broju slučajeva prati otpuštanje radnika. Ilustrativan je skorašnji primer privatizacije Fabrike lekova Galenika, značajnog preduzeća farmaceutske industrije socijalističke Jugoslavije. Ministarstvo privrede Republike Srbije potpisalo je 2. novembra 2017. godine  ugovor o prodaji 93,7% kapitala ovde beogradske kompanije sa kupcem Aelius iz Luksemburga. Prodajna cena iznosila je 16 miliona evra. Kupac je preuzeo obavezu izmirenja duga kompanije od 25 miliona evra bankama, kao i isplatu 200 evra po godini staža za zaposlene koji su se opredelili za dobrovoljni socijalni program. Pored toga, kupac se obavezao da u naredne dve godine  na ime obaveznih investicija uloži 5,5 miliona evra i da broj zaposlenih ne spušta ispod 900. U vreme privatizacije, Galenika je imala 1400 zaposlenih. Međutim, do marta 2018. u njoj je ostalo samo 830 radnika.

Privatizacija društvenog kapitala u Srbiji podržana je od strane međunarodnih institucija finansijskog kapitala, kao što su Svetska banka i Međunarodni monetarni fond (MMF). Svetska banka je finansijski pomogla restrukturiranje velikog broja značajnih društvenih preduzeća u postupku privatizacije, kao što je, na primer, Rudarsko-topioničarski basen Bor (RTB Bor). Ova holding kompanija privatizovana je 18. decembra 2018. godine. Kineska kompanija Ziđin Majning kupila je 63% kapitala Rudarsko-topioničarskog basena Bor po ceni od 350 miliona dolara. Ugovorena su obavezna ulaganja  u iznosu od 1,26 milijardi dolara, od toga 75 % u prve tri godine. Kupac se obavezao da sačuva svih 5.000 radnih mesta, kao i da investira dodatnih 200 miliona dolara za rešavanje dugova RTB Bor-a, čije pokrivanje je predviđeno unapred pripremljenim planom reorganizacije.

Skoro svaka privatizacija preduzeća u Srbiji praćena je brojnim kontroverzama. Tako je privatizaciju Korporacije PKB Beograd, početkom oktobra 2018. godine, pratila tužba protiv Republike Srbije Privrednom sudu u Beogradu, od strane malih akcionara ovog preduzeća, bivših radnika i penzionera, pošto nisu mogli da ostvare  svoje zakonsko pravo na besplatne akcije po osnovu radnog staža. Republika Srbija preuzela je vlasništvo nad Korporacijom PKB Beograd 2016. godine. Kupac ove korporacije bila je firma AL Dahra, registrovana u Irigu, koja je platila prodajnu cenu od 105 miliona evra. Kupac je dobio objekte, mehanizaciju, opremu, rezervne delove  i 16.785 hektara poljoprivrednog zemljišta na Paliluli, u Surčinu i Zrenjaninu, koje se nalazi nadomak gradske građevinske zone, kao i imovinu zavisnih društava Ekolab, Institut PKB, Agroekonomik i Veterinarska stanica PKB.

Ugovorom o prodaji predviđeno je da se iz prodajne cene izmire dugovi ovog preduzeća u iznosu od 80 miliona evra i otpremnina za 1700 radnika  u iznosu od 58 miliona evra. Tako je prodajna cena bila niža od obaveza subjekta privatizacije, a izmirenje njegovih obaveza prebačeno je sa kupca na državu, odnosno radničku klasu Srbije. Veliki broj privatizacija u Srbiji realizovao se po ovom modelu, tako da je njihovu cenu platio već  pauperizovani sloj stanovništva.

Osnovna socijalna posledica privatizacije u Srbiji bila je pauperizacija radničke klase, porast siromaštva, uz istovremeno enormno bogaćenje klijentelističkih društvenih grupa. Prema podacima Narodne banke Srbije, u  bankama u Srbiji 378 deviznih štediša raspolaže sa 450 miliona evra, dok je prosečna plata oko 400 evra, a više od 350 000 zaposlenih radi za minimalnu cenu rada koja iznosi 1,3 evra po satu. U Srbiji danas živi pola miliona ljudi ispod nivoa apsolutnog siromaštva sa 12 045 dinara mesečno,  dok 64 % građana je subjektivno siromašno, odnosno smatra da im primanja ne pokrivaju minimalne životne potrebe.

Treba naglasiti da u krivičnom zakoniku Srbije ne postoji delo “nezakonito bogaćenje”, pa pojedinci vezani za kontroverzne privatizacije zauzimaju visoke državne funkcije. Tako je, na primer, ministar bez portfelja u Vladi Republike Srbije, Nenad Popović kupio 2009. godine  preduzeće Minel transformatori, pa ga preprodao 2012. godine. Kako nisu bile ispunjene obaveze kupca iz ugovora o privatizaciji, agencija za privatizaciju je raskinula dati ugovor 2014. godine. Iste godine radnici ovog preduzeća su poslali dopis Agenciji za borbu protiv korupcije u kome su  Nenada Popovića optužili za zloupotrebu u privatizaciji. Tužilaštvo već gotovo sedam godina odugovlači sa otvaranjem istrage u ovom predmetu, uprkos insistiranju Agencije za borbu protiv korupcije.

Privatizacija i nacionalizam

Neverovatan obim privatizacijske pljačke društvenog kapitala u Srbiji, ali i u drugim jugoslovenskim republikama, ne bi bio moguć bez raspada SFRJ 1991. godine i  građanskog rata koji je usledio. Funkciju kolektivnog šoka u jugoslovenskom slučaju je imala bestijalna nacionalistička propaganda koja je započela sa Osmom sednicom  CK Srbije, a zatim se razvila i u ostalim delovima SFRJ. Iako su ovu propagandu organizovala nacionalna partijska rukovodstva SKJ, a dalje širili mediji, tj. televizija i štampa, u njoj su zdušno učestvovale i institucije poput crkava, akademija nauka, univerziteti, vojske, pozorišta, mnogi književnici, glumci, pevači, pa čak i fudbaleri, kao i tzv. navijači.  Taj spoj između nacionalističke politike i politike privatizacije najočiglednije je bio ispoljen u Memorandumu Srpske akademije nauke i umetnosti. U njemu je, sa jedne strane, dovođena u pitanje federalna struktura SFRJ, a sa druge, efikasnost društvene svojine i samoupravljanja.

Radnička klasa se našla pod udarom bezumne nacionalističke propagande u kojoj se vrlo često koristilo falsifikovanje istorije jugoslovenskih naroda i umanjivanje  razvojnih, emancipatorskih i civilizacijskih rezultata socijalističkog sistema Jugoslavije. No, i pored takve propagande, prema istraživanju Danila Mrkšića iz 1990. godine, 58% radničke klase Jugoslavije podržavalo je jugoslovensku samoupravnu ekonomiju.  Zbog toga je za sprovođenje privatizacije društvenog kapitala bilo neophodno razbijanje Jugoslavije i građanski rat, za šta je veliku odgovornost imala i Jugoslovenska narodna armija (JNA).

Nakon raspada SFRJ, nacionalna partijska rukovodstva izvršila su podržavljenje velikog broja  društvenih preduzeća, u Srbiji više od 40%, i poništili samoupravljanje. Na ovaj način, radnička klasa je i formalno bila razvlašćena. Ustav SFRJ nije poznavao instituciju državne svojine, a pravo na samoupravljanje bilo je osnovno pravo građana i radnih ljudi.  Zakon o privatizaciji, donet 1988. godine na nivou Jugoslavije, predviđao je da prodavci društvenog kapitala mogu biti isključivo društvena preduzeća koja se privatizuju, na osnovu samoupravno donetih odluka radničkih saveta, a nikako država. Posle razaranja Jugoslavije, nacionalne  države su postale prodavci društvenog kapitala. Takva praksa se održala do danas.

Nacionalistička propaganda i politika, raspad Jugoslavije i građanski rat  odvijali su se direktno u funkciji privatizacije društvenog kapitala. Tako na primer, u trenutku dok je u proleće 1999. godine Srbija  bila bombardovana od strane snaga NATO pakta, SPS je u svojim dokumentima označila dalju privatizaciju društvenog kapitala kao jedan od svojih prioritetnih ciljeva. Stoga, danas, kada je privatizacija društvenog kapitala skoro završena, i kada su karte podeljenje u smislu vlasništva nad faktorima proizvodnje, iste društvene snage koje su krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina afirmisale politiku „Srbija iz tri dela ponovo će biti cela“,  koristile navijačke grupe na zagrebačkom Maksimiru za šovinističko orgijanje, pretile Muslimanima „sečenjem ruke do lakata“, pozivaju na razum, saradnju, toleranciju i dobrosusedske odnose.

Oni koji su se zalagali za ukidanje Socijalističke autonomne pokrajine Kosova i uspostavljanje  direktne uprave iz Beograda, danas govore o političkom realizmu. Ovakav apsurd političkog ponašanja leži u činjenici da su snage koje su srušile samoupravnu, socijalističku, federativnu, nesvrstanu Jugoslaviju,  činile to sa ciljem restauracije privatne svojine i kapitalističkih odnosa. Sada kada je proces privatizacije, odnosno, uzurpacije društvene svojine okončan u njihovu korist, „profesionalni agitatori mržnje“ žele stabilizaciju političkih odnosa da bi očuvali i zaštitili svoje uspostavljeno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju.  

U međuvremenu, čini se da radnička klasa, koja se nije organizovano suprotstavljala nacionalističkoj politici, razaranju Jugoslavije, ukidanju samoupravljanja i privatizaciji (sindikati su podržavali politiku privatizacije), počinje da dovodi u pitanje politiku privatizacije, uočivši vezu između privatizacije, gubljenja posla i smanjenja nadnica. Tako su 4. februara 2019. godine, radnici društvenog preduzeća u restrukturiranju u postupku privatizacije, Fabrike kugličnih vretena iz Čačka, koja zapošljava 560 radnika, blokirali ulaz i sprečili sudske izvršitelje da uđu u fabriku i naplate dug od poravnjanja sa jednom čačanskom privatnom firmom, u iznosu od 4,6 miliona dinara.

Predstavnici fabričkog sindikata istakli su da su se radnici suprotstavili društveno-ekonomskim odnosima koji omogućavaju da se imovina fabrike vredne 200.000 evra, prodaje za dug od 30.000 evra prema Zakonu o izvršenju. Više je nego očito da politika privatizacije društvenog kapitala vodi  snižavanju ekonomski i razvojnih potencijala nacionalne ekonomije Srbije i ubrzanoj pauperizaciji radničke klase. Direktna posledica takve politike je vidljiva i na demografskom nivou: stanovništvo Srbije se smanjilo na nivo iz 1953. godine, s tim što je stopa smrtnosti veća nego tada. Takođe, prema  podacima OEBS-a, Srbiju je u zadnjih dvadeset godina napustilo 654 000 ljudi.

Ekonomski razvoj Republike Srbije moguć je jedino ukoliko se ova politika napusti, osmisli održiv alternativni ekonomski razvoj, uz istovremeno jačanje sindikalnog i radničkog pokreta.  Umesto privatizacija društvenog kapitala i veštačkog snižavanja vrednosti subjekta privatizacije (najsvežiji primer privatizacije PKB Beograd), neophodna je objektivna i stručna analiza ekonomskih potencijala javnog sektora u Srbiji i preduzimanje ekonomskih mera za njegovo efikasno poslovanje, jačanje i razvoj.

MARIJA OBRADOVIĆ je saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije u Beogradu. Objavila je veliki broj naučnih radova u zemlji i inostranstvu. Autorka je knjige Hronika tranzicionog groblja. Privatizacija društvenog kapitala u Srbiji 1989-2012, Nova srpska politička misao, Beograd, 2017.

Tekst je prvobitno objavljen u 44. broju časopisa Le Monde Diplomatique – izdanje za Srbiju u okviru programa saradnje “Podrška zajedničkog”.