foto: Nemanja Knežević / nk.rs
U jednom delu Puta ka ropstvu, Hajek (Hayek) govori o granicama konkurencije. Nije, naime, dovoljno da zakoni uspostave princip slobode ugovaranja i privatnog vlasništva; oni se moraju različito primeniti na različite stvari. Drugim rečima, ukoliko se oni univerzalno primene, uništiće osnove same konkurencije.
Slepa primena liberalnih principa koju Hajek kritikuje izgleda ovako: obešumljavanje, upotreba puteva, uništavanje useva, štetni smog i zvukovi fabrike – sve ove stvari ne mogu se svesti samo na jednog vlasnika, a time se ne može ni nadoknaditi šteta drugima. Prema Hajeku, “U takvim slučajevima moramo naći zamenu za cenovni mehanizam”. (Hayek 2006:40). Ono što sam Hajek, koji se smatra pretečom neoliberalizma, ovde priznaje, jeste suštinska protivrečnost kapitalizma: od Marksa pa do savremenih teoretičara kapitalizma, ne-kapitalistički uslovi samog kapitalizma uvek su predstavljali izvesni paradoks. Jer, naime, ukoliko se univerzalizuje, kapitalizam ukida vlastite uslove. Ovde se mora govoriti o zajedničkom dobru kao primeru upravo tog paradoksa. Drugim rečima, ono što Hajek prepoznaje je nemogućnost kapitalizma da reši tzv. “tragediju zajedničkih dobara”.
“Tragedija zajedničkog dobra” je naziv koji je Viktorijanski ekonomista Viljem Forster Lojd (William Foster Lloyd) dao paradoksu neregulisane ispaše na zajedničkom zemljištu Britanije. Ovaj pojam, proslavljen istoimenom knjigom ekologa Džereta Hardina (Garrett Hardin) krajem šezdesetih, postao je paradoks neoklasične ekonomije: prema njemu, davanje bilo kog bogatstva na zajedničku i jednaku upotrebu racionalnim igračima nužno će iscrpeti to bogatstvo jer će ovi igrači težiti da maksimalizuju svoju korist jedan na uštrb drugoga, čime će nužno dovesti do propasti tog resursa. Drugim rečima, zajednička upotreba potkopava samu zajednicu i proizvodi nužno sub-optimalne rezultate. Ovo je tačka preseka između Hajeka, Hardina i Elenor Ostrom (Elinor Ostrom) koja je utemeljila kritiku ove neoklasične “tragedije”. Naime, prema Ostrom, Hardinov model podrazumeva međusobno konkurentne individue, odnosno isključuje samoorganizovanje kao polaznu tačku. Time je paradoks upravljanja potkopao svaki pokušaj da se izađe iz okvira isključivog odnosa – ili država, ili tržište. Jer, paradoks može imati samo dva rešenja: ili će se upravljanje dotičnim bogatstvom prepustiti tržištu ili će ga preuzeti država. Trećeg nema.
Međutim, upravo je “treći” oblik svojine bila pretpostavka Elenor Ostrom kada je analizira preko hiljadu slučajeva uspeha zajedničkog organizovanja. Ono što studiju Elenor Ostrom čini ključnom jeste njen akcenat na prelaznim oblicima svojine između državnog i privatnog odnosno na procesu institucionalizacije svojine koji počivaju na samoorganizaciji, što je do tada bila slepa tačka neoklasične ekonomije.
“Prva” tragedija zajedničkih dobara
Ono što ovde pomenutu studiju čini ključnom jeste što nam otvara mogućnost da stavimo u vezu podudarnost između nastanka kapitalizma, s jedne strane i ukidanja zajedničke svojine s druge. “Ograđivanje” je reč koja obično prati ovaj nastanak i to ne slučajno. Naime, upravo je zajednička svojina, common land odnosno commons, bila ključan deo Engleske svojine koji se morao uništiti da bi kapitalistička akumulacija mogla da se desi: od ukupno ¼ površine Engleske i Velsa početkom 1688. (Linebaugh 2010: 13) do svega 3% zemljišta krajem 20. veka (Naturenet, internet), zajednička svojina je prošla, ne slučajno, kroz dugotrajan proces vlastite transformacije. Prvobitna akumulacija i nastanak engleskog “agrarnog kapitalizma” za vreme Tjudora počivala je pre svega na uspostavljanju novih svojinskih odnosa među engleskim seljacima i zemljoposednicima koji su sada sve više zavisili od tržišnih imperativa: cena zakupa zemlje počela je da varira, oni koji su je obrađivali – budući kapitalisti – su počeli da profitiraju na štetu zemljoposednika, a seljaci – budući radnici – sve više da gube mogućnost vlastitog samoodržavanja. Razlog: tržišni imperativi. “Trijada” engleskog agrarnog kapitalizma: zemljoposednik – obrađivač – seljak, zavisila je sada sve više i više od samo jednog faktora: kretanja tržišta (videti: E. M. Wood 2002: 73–125). Iz ove trijade tokom narednih stopedeset godina rodiće se čitava buduća klasa onih koji vrše eksploataciju rada i onih koji su eksploatisani – viktorijanski kapitalisti i britanska radnička klasa.
Da bi akumulacija funkcionisala, međutim, morale su se desiti određene promene. “Slobodno tržište” nije se, takoreći, sručilo “sa neba” na zajedničke pašnjake Tjudorovske Engleske: ono je institucionalizovano zakonima. “Takozvana prvobitna akumulacija”, kaže Marks (Marx): “takozvana” jer lažno predstavlja početak kapitalizma kao prirodan,[1] kao da on uopšte ima “početak”, kao da nema veze sa prethodnim sistemima koji su mu prethodili. Jer, prvobitna akumulacija zapravo skriva proces nastanka kapitalizma. Prva rečenica svake ekonomske knjige: da radnik prodaje svoju radnu snagu jer nema šta drugo je istorijska laž. Prema Mišelu Perelmanu (Michael Perelman), zakoni o uništavanju seljačkih poseda, plemićkom lovu, zabrani krađe drveta, itd., ne mogu se razumeti ako nemamo ovaj kontekst u vidu (Perelmann 2000: 25–59). U vreme Adama Smita (Adam Smith) i drugih, “slobodno tržište” o kojem oni pišu de facto ne postoji. Ono što postoji, međutim, jesu zajednička dobra: nastanak slobodnog tržišta i kapitalističke akumulacije ne možemo razumeti ako ne shvatimo koliko se i na koji način ukidala nezavisna društvena reprodukcija nove klase radnika. Akumulacija se nije mogla desiti bez uništenja zajedničkih dobara. Na stotine zakona se tada donose koji direktno uništavaju i zabranjuju zajedničku svojinu i samoorganizovanje: prvi Marksov tekst, između ostalog, bio je o zabrani krađe drveta u Nemačkoj Šleziji. Jer, akumulacija – ne gomilanje “blaga” niti “štednja”, nego profitiranje na osnovu rada, ponovno investiranje u sredstva za proizvodnju i njena eskpanzija – nije mogla biti moguća doklegod su zajednički pašnjaci i zajednička svojina bili dominantni oblici svojine na Britanskom ostrvu. Uslov njenog postojanja je isključiva dominacija privatnog oblika vlasništva. Razlog je bio i ostao krajnje jednostavan: doklegod imate sredstva za društvenu reprodukciju, ne treba vam tržište. Doklegod društvo opstaje izdržavajući se samo u metabolizmu sa prirodom, ne treba mu tržište kao jedini vid ekonomije. U samoorganizovanim zajednicama Engleske, Škotske i Velsa, to se počelo rušiti novim sistemom – kapitalizmom.
“Kapitalizam” kao sistem, nažalost istorijski prethodi nastanku ekonomije kao nauke (Susan-Buck Morss 2014: 17). Prvi ekonomisti – Kene (François Quesnay), Sej (Jean-Baptiste Say), Maltus (Thomas Robert Malthus), Smit, Rikardo (David Ricardo) – imali su samo kapitalizam kao sistem za analizu. Dok se on još uvek uspostavljao, veza između uništavanja zajedničkih dobara i nastanka “sloja” siromašnih te nove radničke klase i drugih posledica kapitalizma tek je počinjala da se vidi (savremeni siromah nastaje tek u 16. veku, a savremeno beskućništvo, osobe koje je tržište odbacilo i koje nemaju mogućnosti da prežive od tržišta rada, postaju ekonomski problem u 18. veku. Videti: Polanji 2003: 44–54 i 108–132). Tek uz ovu “prvu generaciju” ekonomista posledice novog ekonomskog sistema postaju predmet državne regulacije. Međutim, one tada koliko i danas ostaju shvaćene kao “prirodne”, kao proizvod “lenjosti” i usputne pojave strane normalnom funkcionisanju sistema. Zajednička svojina se proglašava kočnicom produktivnosti, a propast zajedničkih dobara se pripisuje samoj činjenici da su zajednička.
Umesto apstrakcije Hardinove “tragedije zajedničkih dobara”, sama prvobitna akumulaciju se može shvatiti kao prva i prava istorijska tragedija zajednica koje su zavisile od raspodele i proizvodnje zajedničkih dobara. Hardinova teoretizacija predstavlja tek reprizu odnosno, “drugu tragediju” zajedničkih dobara, u društvenim naukama, koja je mogla doći tek nakon svoje preteče – prvobitne akumulacije. Ono što u ovom kontekstu Elenor Ostrom čini zanimljivom jeste njen kontra-stav: da samoorganizovanje ipak uspeva, a zajednička dobra traju. Međutim, problem je u tome što upravo zbog fokusa na slučajeve isključivo zajedničkih dobara, Elenor Ostrom sama isključuje njihovu ekonomsku “okolinu” i predmet ove analize – kapitalizam. To Ostromovu istovremeno čini predmetom trenutne kritike.
Prema Ostrom, zajednička bogatstva su omeđena sa tri strane. Ona proučava isključivo:
“(1) obnovljiva, umesto neobnovljivih bogatstva, (2) situacije u kojima vlada pretežno oskudica, a ne izobilje, i (3) situacije u kojima korisnici imaju mogućnost da jedni drugima ozbiljno naude, ali ne i situacije u kojima učesnici mogu naneti spoljnu štetu nekom drugom. Na taj način se isključuju svi problemi u vezi sa zagađenjem, kao i sve situacije u kojima neka grupe može formirati kartel i uspostaviti kontrolu nad bitnim delom tržišta radi uticanja na cenu.”
(Ostrom 1990: 26)
Ovo su kriterijumi koje Ostrom koristi za proučavanje samoorganizovanih zajednica koje se nalaze pretežno izvan države i tržišta. Drugim rečima, ona analizira primere upotrebe zajedničke svojine nad ograničenim, ali obnovljivim bogatstvima izvan odnosa robne proizvodnje. Ona dakle, eksplicitno isključuje “uslove” u kojima se zajednička svojina nalazi (država, tržište i kapitalizam kao postojeći sistem proizvodnje koji ih spaja) i zbog toga ne može ni da postavi problem odnosa kapitalizma i zajedničke svojine koji je ovde, predmet analize. Međutim, kao što smo videli, istorija robne proizvodnje – kapitalizma – podrazumeva upravo negaciju zajedničke svojine. Međutim, sam kapitalizam ima još jednu vrstu odnosa prema domenu zajedničkog.
Dvostrukost zajedničkih dobara i fiktivne robe
Prema Engleskom teoretičaru Džefriju Hodžsonu (Geoffrey Hodgson), kapitalizam se zapravo oslanja na tzv. “princip nečistoće”: ili van-kapitalističke strukture koje ga održavaju. Ustanove poput porodice, obrazovanja, sindikata i javnog sektora – same po sebi nemaju veze sa kapitalizmom jer ne proizvode profit. Ali, one mu istovremeno obezbeđuju uslove postojanja i na taj način ga stabilizuju. Jer, kapitalizam nema svoj “čist” oblik: on tek institucionalno postoji i kroz institucije na različite načine dobija svoje obrise. Bez centralnih banaka i berze regulacija profita je nemoguća; ovi su nemogući bez kapitala, on bez radne snage, a sama radna snage se mora regenerisati svakog dana da bi narednog radila, itd.[2] Kada bi mu se ove “nečistoće”, totalno ukinule, ukinuli bi su mu se istovremeno i uslovi postojanja. Odnos između apstraktne “čistoće” robne proizvodnje i njenih istorijskih, društvenih uslova, predstavlja konstantnu tenziju kapitalizma. Ukoliko pokušate da totalno podredite rad, novac ili zemlju tržištu, onda ćete uzdrmati same temelje sistema – to je ono što je Polanji nazvao “fiktivnim robama” odnosno posebnim robama koje se opiru zakonu ponude i potražnje, koje ne funkcionišu kao ostale robe upravo jer su izvor vrednosti i predstavljaju same temelje sistema. Zajednička dobra i zajednička svojina su neki od tih uslova. Sam Polanji je dokazivao nemogućnost podređivanja zemlje principima laissez-faire na primeru društvenih posledica u Tjudorovskoj Engleskoj. Ali, pored zemljišta, novca i rada, ovaj princip postoji i u ravni “apstraktnih roba”. Znanje, za početak. Pored Hardinove “tragedije zajedničkih dobara”, postoji i kontra-primer – kada povećana potrošnja nekog dobra uvećava njegovo bogatstvo, poput znanja ili Vikipedije, umesto da ga umanjuje (zbog čega su neki autori, na primer Kerol Rouz (Carol Rose) govorili o “komediji zajedničkih dobara”). Tvrditi da “znanje nije roba”, što je bio jedan od glavnih slogana studentskih protesta na našim prostorima, moguće je upravo zato što znanje to i ne može da bude: ono se opire tržišnim principima zbog čega se mora “veštački” ograditi da bi se time pretvorilo u robu. I Hardinova “tragedija” i Rouzina “komedija” upućuju na isti problem: zajednička dobra se opiru zakonima ponude i potražnje zbog čega nisu i ne mogu biti roba u pravom smislu te reči. Ne samo da je zajednička svojina istorijski smetala kapitalizmu, nego se zajednička dobra kao takva ne mogu inkorporirati u tržište. Drugim rečima, iz ugla kapitalizma, zajednička dobra predstavljaju fiktivne robe.
Zato i dan danas između zajedničkog dobra i robe postoji napetost: zajednička dobra poput znanja moraju stalno prolaziti kroz “novo ograđivanje” da bi se od njih napravila roba. Zato se postojanje zajedničke svojine ne može izvesti, a kamo li objasniti, iz ugla egoistitički shvaćene individue koja teži da maksimalizuje svoju isključivo ekonomsku korist. Zato zajednička dobra izazivaju pojmovne paradokse savremene ekonomije koja ih može razumeti samo kao “tragediju”, dok istovremeno sama prikriva istorijsku tragediju njihovog nestanka.
Zajednička dobra i antikapitalizam
Činjenica da se zajednička dobra “opiru” svom oblikovanju u robu, bez obzira na istorijsko ukidanje njihovih temelja u zajedničkim oblicima svojine, govori u prilog tome da se ona mogu smatrati naličjem fiktivnih roba (u duhu Polanjija) odnosno konstitutivnih “nečistoća” (Džefri Hodžson). Iza fiktivnih roba i “nečistoća” poput obrazovanja, stoje zajednička dobra koje se ne mogu komodifikovati. To, obrnuto, znači da se ni u razvijenom kapitalizmu privatno vlasništvo ne može primeniti na sve. Pored obrazovanja, ovde se može navesti primer poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda za koje zajednička svojina predstavlja uslov same proizvodnje. Prema analizi Ostrom, čak 95% svetskih ribnjaka pripada zajedničkoj svojini (Ostrom 1995: 27) dok pojava zadrugarstva u pretežno poljoprivrednim zanimanjima govori u prilog dotičnoj tezi. Ne mogu se sva prirodna bogatstva parcelisati[3] niti je postojanje osnovnih namirnica uslovljeno privatnim vlasništvom. Naprosto, nisu svi uslovi za proizvodnju svih roba isti niti mogu to postati – privatna svojina u određenim slučajevima predstavlja prepreku robnoj proizvodnji. To važi čak i za teoretičare poput Hajeka koji zagovaraju kapitalizam, što smo videli na početku. Stoga, zajednička dobra igraju dvostruku ulogu u kapitalizmu: najkraće rečeno, kapitalizam ih istovremeno i zahteva i ukida.
Sa ovim na umu, možemo otvoriti pitanje u kojoj meri zajednička dobra predstavljaju ili ne predstavljaju alternative kapitalizmu. Na temelju izloženog može se reći da robna proizvodnja sasvim normalno može funkcionisati u zajedničkom vlasništvu: bez obzira u kojem je ono odnosu spram privatnog ili državnog, dokle god se roba proizvodi različiti oblici vlasništva ne moraju biti problem. Postojanje zajedničke svojine i zajedničkih dobara ne garantuje nikakvo “prevazilaženje” kapitalizma. Štaviše, same zajednice nisu nužno egalitarne, niti podrazumevaju da je zajedničko dobro otvoreno za sve (to bi, u okviru nacionalne države, bila javna svojina), a ukoliko plasiraju svoje proizvode na tržište, utoliko su podložne nejednakoj raspodeli profita i u krajnjem, privatizaciji. U krajnjem, priče o “socijalnoj ekonomiji”, Kameronov “Big Society” ili pokušaji Svetske Banke da poziva na očuvanje zajedničkih dobara putem privatizacije (Federici i Caffenciz 2014: 97), ne govore nam da su zajednička dobra imuna na neoliberalizam, naprotiv.
Šta onda znači govoriti o antikapitalističkim zajedničkim dobrima? Silvija Federiči (Silvia Federici) i Džord Kafencis (George Caffenczis) daju delimičan odgovor: to znači upotrebljavati političku nezavisnost zajedničkih dobara spram države i tržišta. Prema njima: “Anti-kapitalistička zajednička dobra bi, onda, trebalo shvatiti kao autonomne prostore iz kojih se može uspostaviti ponovna kontrola nad uslovima reprodukcije i kao baze iz kojih se možemo suprotstaviti procesima ograđivanja i odvojiti svoje živote od države i tržišta. […] Idealno, ona otelovljuju zamisao ka kojoj su marksisti i anarhisti težili, ali nisu je ostvarili: samoupravno društvo ‘slobodne zajednice proizvođača’, organizovano ne prema apstraktnoj jednakosti nego prema zadovoljavanju ljudskih želja i potreba. Danas vidimo samo naznake ovog sveta (na način sličan srednjovekovnoj Evropi koja je mogla videti samo naznake kapitalizma), ali bi zajednička dobra koja sada već gradimo trebalo da nam omoguće veću polugu spram kapitala i države i embrionalni razvoj novog modusa proizvodnje, sazdanog ne više na principu konkurencije, nego na principu kolektivne solidarnosti” (Federici i Caffenciz 2014: 101). Drugim rečima, mogućnost osiguranja društvene reprodukcije izvan države i tržišta je ono što zajednička dobra čini politički nezavisnim u odnosu na njih. Ona ne predstavljaju nikakvo “rešenje” po sebi niti predstavljaju “kraj” kapitalizma. Ali, načinjanjem odnosa između države i tržišta iz novog ugla, zajednička dobra postavljaju jedno starije i jednako bitno pitanje: pitanje tranzicije van kapitalizma.
Tekst je sastavni deo publikacije “Zajednička dobra i granice kapitalizma” koja će uskoro izaći u izdanju platforme zajedničko.org
[1] Vidi tekst Miloša Kovačevića, “Praktikovanje zajedničkog kao alternativa robnoj proizvodnji”.
[2] U Rikardovo vreme je postojao još uvek kapitalizam bez centralnih banaka, npr. ali to je vodilo do konstantne fluktuacije u vrednosti novca zbog čega su se stalno zatvarale industrije i srednja preduzeća koja nisu mogla regulisati svoje finansije preko privatnih banaka. Drugim rečima, upravo su centralne banke, i to ona u samoj Britaniji, nastale radi stabilizacije inače nestabilnog sistema – kapitalizma.
[3] Pogledati tekst Ive Marković “Priroda kao zajedničko dobro”.
Reference
Federici, Sylvia, George, Caffenciz (2014), „Commons Against and Beyond Capitalism“, Community Development Journal 49: 92–105.
Hayek, Friedrich (2006), Road to Serfdom, London: Routledge
Linebaugh, Peter (2010), „Enclosures from the Bottom Up“, Radical History Review 108: 11–28.
Morss, Susan-Buck (2014), Predočavanje kapitala: Prikazivanje političke ekonomije, Novi Sad i Zagreb: Kuda.org & Multimedijalni institut
“Common land”, dostupno na: http://naturenet.net/law/commonland.html, (pristupljeno 01. januara 2018.)
Ostrom, Elenor (1990), Governing the Commons: The Evolution of Institutions for Collective Action, Cambridge: Cambridge University Press
Perelman, Michael (2000), The Invention of Capitalism, London: Duke University Press
Polanji, Karl (2003), Velika transformacija: politička i ekonomska ishodišta našeg vremena, Beograd: Filip Višnjić
Wood, Ellen Meiksins (2002), Origins of Capitalism: a Longer View, London: Verso