Održivost turizma u Beogradu

Stalan porast turizma u Beogradu gotovo da uopšte ne prate planovi o održivom turizmu, što doprinosi padu kvaliteta života u gradu za sve.

Beograd je tokom 2019. godine podneo kandidaturu za Zelenu prestonicu Evrope 2022. godine. Očekivano, Beograd nije dobio ovo laskavo priznanje. Gradonačelnik je povodom toga izjavio da je Ljubljani trebalo deset godina da zasluži dotičnu titulu, te da će Beograd nastaviti da se bori za nju.

Da bi se barem malo približio ovom cilju, Beograd mora da unapredi razne aspekte funkcionisanja, a jedan od njih je i kako smisliti i realizovati turističke aktivnosti koje neće povećati socio-ekološki pritisak na grad.

Kao glavni i najveći grad Republike Srbije, Beograd predstavlja i najposećeniju turističku destinaciju, skoro 50% turističkih poseta tokom 2019. u Srbiji ostvareni su u Beogradu. Prema podacima Zavoda za statistiku, tokom 2019. godine Beograd je posetilo 1.258.348 turista, a ostvareno je 2.696.832 noćenja. Samo u periodu od 2010. do 2019. godine broj turista koji posećuju Beograd se više nego duplirao, dok je broj noćenja porastao za 140%. Posebno je porastao broj stranih turista u glavnom gradu – gotovo tri puta.

Nagli rast turizma doprineo je znatnoj promeni urbanog gradskog tkiva Beograda. Rast turizma u Beogradu nije dovoljno ispraćen na nivou javnih politika, koje u kontekstu održivog turizma gotovo da ne postoje.

Različitim strateškim dokumentima predviđeno je još jedno dupliranje broja turista u narednih deset godina. Ista ta strateška dokumenta vrlo slabo definišu mehanizme kojim Beograd može da ostvari povećanje broja turista uz razvijanje održive infrastrukture za boravak tih ljudi i za sve svoje stanovnike.

Grad za koga? – Politike i tendencije urbanog razvoja Beograda

U proteklih desetak godina urbana struktura Beograda se mnogo izmenila, a često su promene koje su nailazile na otpor građana pravdane razvojem turizma. To ne bi bio problem da je Beograd grad koji karakteriše planska, dobro promišljena gradnja koja zadovoljava potrebe onih koji žive u njemu. Ipak, za one koji kritičnije promišljaju grad, hektični urbani razvoj, neplanska gradnja, investitorski urbanizam i decenijsko zanemarivanje osnovne gradske infrastrukture bile bi odrednice koje preciznije opisuju urbani razvoj Beograda.

Narativ koji opravdava ekstenzivnu gradnju poslednjih desetak godina često je povezan s narativom o pozicioniranju Beograda kao turističke prestonice regiona. Predstavnici vlasti su mnoge realizovane i najavljene projekte koji su prethodnih godina izazivali kontroverze i otpor građana pravdali upravo time da će privući turiste. Javnost je takve projekte najčešće osporavala zbog neuključivanja građana u proces odlučivanja u tim velikim ulaganjima.Često su postojali i jaki socijalni i ekološki aspekti u pogledu borbe za javni prostor i kritike uticaja tih projekata na životnu sredinu ili kulturno nasleđe.

Najveći primer takve borbe je višegodišnja borba protiv projekta Beograd na vodi. Bograd na vodi je javnosti predstavljen kao deo kampanje Srpske napredne stranke na lokalnim izborima za Skupštinu grada Beograda 2014. godine. Uprkos brojnim protestima u periodu od 2014. do 2017. godine, mahom u organizaciji inicijative Ne da(vi)mo Beograd, koja je i nastala u želji da se ukaže na slojevite probleme u vezi sa ovim megaprojektom, objekti Beograda na vodi velikom brzinom transformišu do neprepoznatljivosti panoramu grada. Sredinom 2020. godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je prilikom posete gradilištu kule Beograd, najvišeg (čak 168m) planiranog objekta u sklopu Beograda na vodi, izjavio da će to biti najposećenija tačka u glavnom gradu, koja će privlačiti 40–50% ukupne turističke posete.

Izgradnja Beograda na vodi je možda najvidljiviji projekat urbane prenamene čiji je jedan od ciljeva privlačenje novih turista, ali ovaj projekat svakako nije jedini. Kada je sredinom 2019. godine javnost burno reagovala na seču stabala i najavljeni početak izgradnje gondole, koja bi trebalo da poveže Ušće i Kalemegdan, gradonačelnik Beograda, Zoran Radojičić, izjavio je da je u pitanju „kapitalni projekat koji će doprineti daljem razvoju turizma u Beogradu”.

Zamenik gradonačelnika Goran Vesić je, prilikom izgradnje muzičke fontane na Slaviji, više puta izjavio kako je fontana turistička atrakcija koja će povećati broj onih koji dolaze u Beograd. Slično ovome, Vesić je istim argumentima prethodnih godina pravdao projekat novogodišnje rasvete. Građani/ke su osporavali oba ova projekta kao ekonomski neopravdana i štetna.

Ako pogledamo ove projekte sa aspekta održivosti, oni ne samo da su ekološki neodrživi (narušavanje prirode i doprinos potrošnji energije), već uz to često nisu namenjeni lokalnom stanovništvu i doprinose daljoj društvenoj segregaciji. Dok Beogradu nedostaju neka od osnovnih infrastrukturnih rešenja, poput sistema za prečišćavanje otpadnih voda, upravljanje otpadom i održiviji javni prevoz, fokus je prethodnih godina uglavnom na izgradnji luksuznog stanovanja, komercijalnim sadržajima i megalomanskim projektima, poput navedenih primera.

Ekološki problemi i turizam

Sektor turizma ima veliki interes za održavanje čiste životne sredine, jedna je od tvrdnji koja se pominje u Nacrtu strategije razvoja turizma grada Beograda 2020–2025. Pa ipak, pored nje se kao strateški interes spominje proširenje turističkih kapaciteta, kao i različiti projekti pre svega namenjeni unapređenju turističke ponude Beograda, koji kratkoročno i dugoročno imaju negativne posledice na životnu sredinu i pri tome doprinose uvećanju socio-ekonomske nejednakosti.

Grad Beograd se već godinama susreće s rastućom ekološkom degradacijom, uz loše upravljanje resursima. Rast broja turista dodatno podstiče povećanje zagađenja, s obzirom na to da Beograd nema dugoročno rešene probleme prečišćavanja otpadnih voda, emisija zagađujućih čestica i gasova u vazduh, održivog deponovanja otpada, kontrole buke, vizuelnog zagađenja itd.

U Beogradu je tek 70% teritorije pokriveno kanalizacijom, a postrojenja za preradu otpadnih voda još uvek su u fazi planiranja, pa je Beograd najveći grad u Evropi koji ne prečišćava svoje otpadne vode. Većina otpadnih voda završava direktno u Savi i Dunavu, čime se dodatno snižava kvalitet vode ovih reka i potencijalno utiče na vodoizvorišta pijaće vode iz kojih se Beograd snabdeva. Povećanje broja turista doprinosi i većoj upotrebi pijaće vode, kao i stvaranju veće količine otpadnih voda, što dodatno utiče na održivost, ekološki i vodeni otisak turizma u Beogradu.

Osim problema sa otpadnom vodom, Beograd se svake zime susreće sa zagađenjem vazduha koje ga često postavlja na vrh liste najzagađenijih gradova sveta. Najveća koncentracija zagađujućih čestica je u centralnim gradskim delovima, gde najveći broj turista i odseda. Visoke emisije zagađujućih materija u vazduhu ugrožavaju zdravlje kako lokalnog stanovništva, tako i turista.

Turizam je jedna od uslužnih delatnosti koja doprinosi kako dodatnom generisanju zagađenja, tako i dodatnom generisanju otpada. Povećanje količine nastalog otpada usled rasta turizma u Beogradu je neminovnost, pošto gotovo da se ne primenjuje hijerarhija upravljanja otpadom. Najveći deo, preko 95% komunalnog otpada, završava na deponijama i smetilištima, dok se samo mala količina otpada reciklira i ponovo koristi.

Osim navedenih problema, Beograd se sve češće suočava za zvučnim i vizuelnim zagađenjem, koja utiču na kvalitet boravka u gradu, dok su javne zelene površine pod stalnim udarom investitorskog urbanizma.

Da bi se uopšte razmišljalo o održivom turizmu i kandidaturi za „Zelenu prestonicu Evrope“, treba pre svega rešiti ove nagomilane ekološke probleme.

Saobraćaj i turizam

Beograd se od davnina opisuje kao raskrsnica puteva i do današnjeg dana predstavlja sponu između Istoka i Zapada. Beograd leži na ušću dve međunarodne reke, od kojih je jedna druga po dužini u Evropi – Dunav, kao i na raskršću značajnih drumskih i železničkih puteva. Zbog svog geografskog položaja Beograd predstavlja važno saobraćajno čvorište u regionu.

Pa ipak, kad se sagledaju saobraćajne tendencije u Beogradu, vidimo da prioritet preuzimaju manje održivi vidovi transporta, posebno oni koji imaju veću emisiju gasova koji doprinose efektu staklene bašte.

Poput nekih drugih milionskih gradova, i Beograd postaje vidno prezasićen motornim vozilima. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u 2019. godini registrovano je 595.788 putničkih automobila, što predstavlja porast u odnosu na 568.305 registrovanih putničkih automobila u 2018. godini i uvećanje od 12,5% u odnosu na registrovani broj putničkih automobila u 2017. godini.

Tendenciju porasta udela individualnih automobila u ukupnom transportu prati i rast avio-saobraćaja. Prema saopštenju francuske kompanije „Vici”, koja upravlja aerodromom, tokom 2019. godine zabeleženo je 9,2% više putnika u odnosu na 2018. godinu, što je nastavak trenda iz 2018. godine, kada je usluženo 5,6 miliona putnika, što je bilo za 5,4% više nego u 2017. godini. Ova dva vida transporta spadaju u najmanje održive.

Dok se podstiču individualni vidovi tranasporta udeo putnika u gradskom prevozu lagano opada ali je i dalje dominantan. Pre izbijanja pandemije korona virusa, javni gradski prevoz koristilo je 47,9% građana, što je impresivna brojka u poređenju s mnogim evropskim gradovima.

Proteklih godina smanjio se i broj putnika koji koriste železnički prevoz. Beograd je izgubio više linija koje su ga spajale s drugim evropskim gradovima, a time su i turisti koji dolaze primorani da koriste drumski ili avio-prevoz, što dodatno umanjuje održivost turizma u Beogradu.

Turisti pri poseti nekom gradu uglavnom koriste najdominantniji vid prevoza i zato su potrebna veća ulaganja u sistem javnog prevoza, uz razvijanje moderne infrastrukture za mobilnost kako bi se olakšalo pešačenje i upotreba niskougljeničnog prevoza poput bicikla.

Stanovanje i turizam

Nakon raspada SFRJ, Srbija, kao i druge bivše članice, napušta ideju stanovanja kao prava čije je ostvarenje garantovala država i masovnom privatizacijom stambenog fonda prelazi na tržišno zadovoljavanje potrebe za krovom nad glavom. Stanovi koji su u javnom vlasništvu danas čine manje od 1% ukupnog stambenog fonda, dok je oko 98% stanova u privatnom vlasništvu. Udeo neprofitne gradnje je zanemarljiv, a alternativni neprofitni modeli stanovanja, poput stambenih zadruga, ne postoje.

Prema zvaničnim statistikama, najveći deo turista koji posećuje Beograd boravi u hotelima, više nego u svim ostalim tipovima smeštaja zajedno. Potom slede garni hoteli, hosteli, privatan smeštaj i ostali tipovi smeštaja u manjem broju. Ipak, treba imati u vidu da ove statistike ne uzimaju u obzir veliki broj neregistrovanih privatnih smeštaja i da je u stvarnosti broj onih koji pronalaze smeštaj na sajtovima poput AirBnB daleko veći.

Izdavanje stanova preko različitih platforim retko ulazi u zvanične satistike, te čini veliki deo „sive zone“ kad je u pitanju smeštaj turista. Poput mnogih evropskih prestonica, i Beograd se sve više suočava s problemom da se stanodavci radije odlučuju na kratkoročno iznajmljivanje stanova, pogotovo onih koji su blizu centru grada, jer im to donosi veću zaradu. Ako uzmemo u obzir da u Beogradu živi stotine hiljada podstanara (preciznih podataka nema usled neevidentiranja zakupa), jasno je da ovakav trend podiže cenu zakupa i potiskuje podstanare (najčešće studente i radnike iz unutrašnjosti) dalje ka periferiji grada.

Na haotični razvoj stanovanja i nedostatak stambenih politika koje podstiču sigurnost ostvarivanja stanarskog prava nadovezuju se i prethodno pomenuti problemi nedostatka infrastrukture za upravljanje otpadnim vodama i otpadom, te problem energetske neefikasnosti. Ako na ovo dodamo društvenu segregaciju, koja nastaje usled izgradnje luksuznih stambenih blokova, kondominijuma, i proces džentrifikacije centralnih delova grada, jasno je da politike turizma koje se razvijaju u vakuumu mogu samo doprineti daljem produbljivanju postojećih društvenih podela i onome što se ponekad negativno naziva turistifikacijom grada.

Kako je COVID 19 uticao na turizam

Sektor turizma jedan je od najpogođenijih merama uvedenim kako bi se suzbila epidemija virusa COVID 19. Zatvaranje granica, smanjena mobilnost građana unutar države, kao i ograničenje rada barova, hotela i restorana doveli su do drastičnog smanjenja broja turista u Beogradu.

Broj turista je u aprilu 2020. godine opao za 98,8% u odnosu na broj turista u aprilu 2019. godine. U maju 2020. godine zabeležen je smanjen broj turista u odnosu na maj 2019. godine za 95,7%. Nakon ublažavanja mera borbe protiv pandemije primećeno je povećanje broja domaćih turista na nivou Srbije, ali se taj oporavak gotovo nije ni odrazio na Beograd, koji je glavno žarište pandemije u Srbiji.

Ovu situaciju, međutim ne treba sagledati kao isključivo lošu, već i kao potencijalnu šansu da se nakon pandemije radi na oporavku turizma na održiviji način, koji će biti znatno manje ugljenično i resursno intenzivan. Kako bi postao grad sa održivim turizmom, Beograd mora pre svega da postane održivi grad za svoje stalne stanovnike, a to znači da je neophodno rešavanje brojnih socio-ekonomsko-ekoloških problema kako bi se grad približio ugljeničnoj neutralnosti.

Predrag Momčilović

Fotografija: Luka Knezevic – Strika

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Fer i ugljenično neutralni turizama“ Green European Foundation (Evropske zelene fondacije), uz podršku Platforme za teoriju i praksu društvenih dobara Zajedničko, uz finansijsku podršku Evropskog parlamenta.