Pandemija koronavirusa je ljude naterala na izolaciju, a privrednu delatnost značajno umanjila. Jedna od nuspojava je i postepena regeneracija prirode – vazduh je čistiji u mnogim oblastima dok se neke životinje vraćaju na mesta gde ih dugo nije bilo. Ipak, kako bi efekti na odnos prirode i društva zaista bili pozitivni potrebno je sadašnju krizu razumeti kao priliku za organizovanje za ostvarivanje trajne društvene promene.

Nakon eksplozije reaktora u nuklearnoj elektrani Černobilj, 1986. godine, izvršena je evakuacija ljudi i uspostavljena je zona isključenja ili takozvana mrtva zona na oko 2.600 km². Prostor u neposrednoj blizini elektrane kao i obližnji grad Pripjat neće biti nastanjivi za ljude barem još 20.000 godina. Pa ipak ova zona nije baš toliko mrtva. Nakon nesreće i curenja velike količine radijacije koja je dovela do uništenja flore i faune, živi svet se ubrzo vratio u ovu zonu. I ne samo da su se biljke i životinje vratile već je zona s vremenom postala svojevsrstan rezervat koji je priroda ponovo osvojila i gde buja neometena od ljudi.

Černobilj je jedan od primera koliko je priroda izdržljiva, ali i kako čak i tako ogromne katastrofe mogu imati neke nenadane efekte.

Pošast virusa COVID-19, popularno koronavirusa, koji je izgleda tek u početnoj fazi, možda bi mogla osim negativnih dugoročno imati i pozitivne efekte na prirodu i društvo. Za to je uz privremenu samoizolaciju neophodno i organizovanje kako bi se kriza pretvorila u priliku za stvaranje solidarnijeg i održivijeg sistema, koji neće biti ovoliko ranjiv.

Uticaj koronavirusa na prirodu

Iako je još rano govoriti o tome kakav i koliki je posredni uticaj koronavirusa na prirodu, jer je pandemija tek skoro proglašena i čini se da još nismo ni blizu maksimalnom broju obolelih – a i neke uticaje je moguće meriti tek nakon par godina – ipak već postoje određeni pokazatelji.

Kako je virus prvobitno krenuo iz Kine, iz pokrajne Hubei, za ovu oblast imamo i najviše podataka. Njujork tajms je preneo da je, prema analizi Centra za istraživanje energije i čistog vazduha, u Kini emisija ugljen-dioksida smanjena za oko 25 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Poznato je da je ugljen-dioksid gas koji najviše doprinosi globalnom zagrevanju a da je Kina najveći emiter.

Epidemija koronavirusa zaustavila je industriju i saobraćaj pa je opala potreba za energijom i resursima. Ekološki aktivisti godinama rade na tome da se upotreba fosilnih goriva smanji, ali ovo nažalost nije rezultat energetske tranzicije ka održivoj energiji, već stopiranje svega usled borbe s virusom. Samim tim, čim opasnost od virusa prođe, nastaviće se po starom, čak će se emisije verovatno znatno povećati kako bi se „nadoknadilo propušteno“.

Usled smanjenja potrebe za energentima došlo je i do drastičnog pada cene sirove nafte. Cena nafte je sa preko 60 dolara, koliko je iznosila početkom godine pala na ispod 30 dolara po barelu. Smanjenju cene nafte doprineo je i „rat“ proizvođača nafte, pre svega zemalja OPEC-a i Rusije koje nisu postigle dogovor o smanjenju proizvodnje. Osim neznatnog pojeftinjenja naftnih derivata, novonastala situacija uticala je i na to da cena vađenja nafte iz uljenih škriljaca, takozvani freking, postane ekonomski neisplativ. Nekoliko kompanija iz SAD-a koje na ovaj način dobijaju naftu smanjilo je proizvodnju, i upitno je hoće li nastaviti. Podsećanja radi, freking je jedan od najprljavijih načina dobijanja nafte i gasa uz pomoć upumpavanja vode pod pritiskom u slojeve zemljine kore. Ovakav vid dobijanja energenata iza sebe ostavlja pustoš zatrovane vode i zemljišta kao i remeti statiku terena.

Uporedo sa smanjenjem emisije ugljen-dioksida, što je za mnoge ljude apstraktna činjenica, dešava se još nešto što je mnogo vidljivije. Posle mnogo godine građani velikih kineskih gradova dišu nešto čistiji vazduha. Sa smanjenjem aktivnosti koje zagađuju poboljšan je kvalitet vazduha, što potvrđuju i NASA satelitski snimci.

Čak je i u Italiji, gde je virus registrovan skorije, a gde se mere izolacije sprovode odnedavno, primećno poboljšanje kvaliteta vazduha. Koncentracije azot-dioksida su redukovane u atmosferi iznad severne Italije, navodi se u video izveštaju Evropske svemirske agencije.

Društvena promena zarad očuvanja prirode

Već sada je jasno da će tokom epidemije virusa, energetika, industrija i saobraćaj na globalnom nivou smanjivati svoj obim rada, a sa njima će opadati i ekološki otisak.

Da bi se na globalnom nivou nastavili proizvodnja i potrošnja na nivou iz 2019. godine, potrebno nam je 1,75 planete Zemlje. Kako imamo samo jednu planetu, to znači da se godišnje potroši više resursa nego što planeta može da obnovi, i da zapravo živimo na kredit na račun budućih generacija. Ova razlika je drastično veća kad se uporedi na nivou pojedinačnih država, pa je za američki prosek potrebno skoro pet planeta, dok za danski, koja se često predstavlja kao održiva država, treba četri planete, a razlike su takođe velike i unutar različitih društvenih klasa. Koronavirus će doprineti da se nivo materijalne proizvodnje i potrošnje barem kratkoročno smanji, ali da bi došlo do dugoročne stabilizacije uz ravnopravnu raspodelu, neophodna je društvena akcija.

Neodrživa društvena struktura u kojoj živimo u vreme krize kao što je ova postaje još očiglednija. I dok bi liberali branili tezu da je sad najbitnije gledati svoj lični interes i čekati da kriza prođe, levica bi morala da iskoristi ovu krizu da utiče na društvenu promenu. Kapitalizam se neće slomiti tokom „dobrih“ godina već tokom krize.

Onima koji profitiraju od ovakvog sistema jasno je da je kapitalizam u krizi, i da ovakvi momenti mogu dovesti do zahtva za pravednije društvo.

Organizovanje u izolaciji?

Dobrovoljna fizička samoizolacija ne znači da treba obustaviti organizovanje, posebno kad postoje dostupne tehnologije koje mogu da nadomeste fizički kontakt. Samoizolacija, osim za organizovanje, može i treba da bude iskorišćena i za promišljanje sistema u kome živimo. U trenucima kada su stvari ograničene može doći i do preispitivanja potreba. Jer većina potreba osim onih bazičnih fizičkih društveno su nametnute. One potrebe koje, sem što doprinose nejednakosti, negativno utiču na životnu sredinu treba preispitati i odbaciti na kolektivnom i individualnom nivou.

Vreme krize je pogodno za promišljanje, kako bi se uvidelo gde se troši previše a gde se nedovoljno investira. Očigledno je da su ulaganja u zdravstvo, obrazovanje, zaštitu životne sredine mnogo važnija, a ipak nedovoljna u odnosu na ulaganje javnog novca u vojsku, policiju, subvencije eksploatatorskim investitorima, spašavanje banaka i ovog trulog sistema.

Sve finansijske institucije već najavljuju recesiju koju će koronavirus izazvati, sa svojim posledicama za industrijsku proizvodnju i finansijska tržišta širom sveta. Ukoliko prihvatimo da sve stane na par meseci da bi se nakon toga nastavilo po starom, onda nas zasigurno očekuje recesija u kojoj će mnogo ljudi izgubiti posao, siromašni će postati još siromašniji, bogati bogatiji, a nivo zagađenje ponovo će početi da raste. Ali ukoliko odbacimo trenutne društvene standarde, kao što je merenje svega kroz rast ili pad BDP-a i potrebe za stalnim materijalnim rastom, ova kriza može postati velika prilika.

Samoizolacija nas može naučiti da nije neophodno da posedujemo previše stvari i da je sreća u nematerijalnim stvarima, sve dok su osnovne potrebe dostojanstvenog života zadovoljene. Promene logike potrošnje može voditi ka održivijem društvu, ali je za to neophodna i intervencija u proizvodnju, kako bi se uz demokratsku društvenu kontrolu proizvodile one stvari koje su nam zaista potrebne, koje duže traju, koje je lako popraviti i koje ne stvaraju nejednakost, a sve to od najmanje škodljivih materijala.

Strah svakog stanovnika grada u doba krize je da će otići u prodavnicu i tamo zateći prazne rafove, da na pijaci neće biti voća i povrća i da će dotok hrane biti prekinut. Ovaj strah je opravdan jer se s vremenom u gradovima stvorila alijenacija od procesa proizvodnje hrane. Negde daleko, neko proizvodi hranu koja se zatim transportuje ponekad i hiljadama kilometra da bi došla do našeg stola. I kada virus „zatvori“ granice odjednom postoji mogućnost da ostanemo bez hrane.

Da se tako nešto ne bi dešavalo, neophodna je znatno veća povezanost i učešće stanovnika gradova u procesu proizvodnje hrane. Umesto sistematskog uništavanja sela koje se dešava uporedo s privatizacijom nekada velikih poljoprivrednih kombinata potrebno je približavanja proizvođača i potrošača kroz različite prakse zadrugarstva i pomoći malim poljoprivrednicima. Hrana treba da bude što lokalnija a time postaje i dostupnija, dok se razvija prehrambeni suverenitet.

Primer Černobilja nam pokazuje da se život uvek vraća, ali i da su kolektivna herojska dela moguća. Upravno kolektivna dela su nam potrebna da bismo se izborili s krizom izazvanom koronavirusom, a da pritom dođe do društvene promene koja bi prirodi, od koje zavisimo, olakšala oporavak.

Predrag Momčilović član platforme za teoriju i praksu društvenih dobara – zajedničko.org

Fotografija: Marco Verch

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Mašina.